Године 1992,
теретни брод који је превозио
гумене играчке ухваћен је у олуји.
Транспортни контејнери
су се нашли у океану,
а таласи су однели 28 000 гумених паткица
и других играчака у северни Тихи океан.
Али се оне нису држале заједно.
Напротив -
паткице су од тада избачене
на обале широм света,
а истраживачи су искористили њихове путање
како би боље схватили морске струје.
Морским струјама управљају
различити чиниоци:
ветар, плима и осека,
промене у густини воде
и Земљина ротација.
Топографија океанског дна и обале
утичу на ова кретања,
тако што изазивају да струје убрзају,
успоре или промене правац.
Струје се деле на две главне врсте:
површинске и дубинске.
Површинске струје контролишу кретање
10% вода у океанима,
док дубинске струје управљају
над преосталих 90%.
Иако имају различите узрочнике,
површинске и дубинске струје
утичу једне на друге
у замршеном плесу који покреће океане.
У близини обале,
површинске струје су под утицајем
ветра и плиме и осеке,
који терају воду напред-назад
док ниво воде опада и расте.
На отвореном мору, пак, ветар
је главни покретач површинских струја.
Док ветар дува изнад океана,
повлачи површинске воде са собом.
Та вода у покрету повлачи воду испод,
а ова ону испод ње.
У ствари, на воду дубоку чак 400 метара
и даље утиче ветар са површине океана.
Гледајући с висине приказ
површинских струја свуда на Земљи,
приметићете да формирају
велике петље, такозване вртлоге,
који се крећу у правцу казаљки на сату
на северној хемисфери,
а супротно од казаљки на јужној хемисфери.
То је последица Земљине ротације
која утиче на ветрове
који подижу ове струје.
Када се Земља не би окретала,
ваздух и вода би се кретали
само напред и назад
између ниског притиска на екватору
и високог на половима.
Али пошто се Земља окреће,
ваздух који путује од екватора
ка Северном полу скреће ка истоку,
а ваздух који се креће надоле
скреће ка западу.
Исто то се дешава
на јужној хемисфери,
тако да главна струјања ветра
формирају вртлоге
у свим океанским басенима.
Ово се зове Кориолисов ефекат.
Ветрови терају океане испод
у исте вртлоге који се ротирају.
А пошто вода задржава топлоту
ефикасније од ваздуха,
ове струје помажу у расподели
топлоте широм глобуса.
За разлику од површинских струја,
дубинске струје су првенствено
под утицајем густине морске воде.
Крећући се ка Северном полу,
вода постаје хладнија.
Такође има и већу концентрацију соли,
јер кристали леда настају од воде,
остављајући тако со слободну.
Ова хладна, слана вода је гушћа,
тако да тоне,
а топлија површинска вода
заузима њено место,
успостављајући тако површинску струју
звану термохалинска циркулација.
Термохалинска циркулација дубинских
и ветром изазваних површинских струја
формира кривудаву петљу
звану глобална покретна трака.
Крећући се из дубина океана ка површини,
вода носи хранљиве састојке
за микроорганизме
који су у основи многих ланаца
исхране у океанима.
Глобална покретна трака
је најдужа струја на свету
која вијуга светом.
Али креће се свега неколико
центиметара у секунди.
Капљици воде би било потребно
хиљаду година да пређе тај пут.
Међутим, температуре мора у порасту
доводе до тога да покретна трака
наизглед успорава.
Модели показују пустошење
климатских система
са обе стране Атлантика,
и нико не зна шта би се могло десити
ако би наставила да успорава
или када би једноставно стала.
Једини начин да предвидимо тачно
и припремимо се сходно томе
ће бити наставак проучавања струја
и моћних сила које их обликују.