Sredinom 16. veka,

Italijani su bili očarani
tipom muškog pevača

čiji je neverovatan opseg glasa
obuhvatao zvukove

za koje se ranije smatralo
da su nemogući za odrasle muškarce.

Međutim, ovakav dar je išao
uz visoku cenu.

Da bi sprečili da im glasovi propadnu,

ovi pevači su bili kastrirani
pre puberteta,

čime su zaustavljeni hormonski procesi
koji bi produbili njihove glasove.

Poznati kao kastrati,
njihovi lagani, anđeoski glasovi

bili su čuveni širom Evrope,

sve dok surova procedura
koja ih je stvorila

nije postala zabranjena 1800-ih godina.

Mada odstupanja u vokalnom razvoju 
mogu da proizvedu izuzetan muzički opseg,

glasovi sa prirodnim razvojem

su već sposobni
za neverovatnu raznolikost.

I kako starimo, naše telo prolazi
kroz dve glavne promene

koje prate ovaj opseg.

Pa, kako zapravo funkcioniše 
naš govorni aparat,

i šta uzrokuje ove promene u govoru?

Specifični zvuk glasa je rezultat
mnogih anatomskih varijabli,

ali je pretežno određen godinama
i stanjem naših glasnica,

kao i veličinom grkljana.

Grkljan je kompleksan sistem
mišića i hrskavica

koji podržavaju i pokreću glasnice,

ili, kako se tačnije zovu, vokalni nabori.

Smeštena između tiroidne
i aritenoidne hrskavice,

ova dva mišića formiraju elastični zastor
koji se otvara i zatvara preko traheje,

cevi koja prenosi vazduh kroz grlo.

Glasnice su razdvojene kada dišemo,

ali kada govorimo, one se zatvaraju.

Naša pluća guraju vazduh 
ka zatvorenim glasnicama,

povlače ih i vibriraju tkivo
kako bi proizvele zvuk.

Za razliku od namernog fokusa 
potrebnog za sviranje

nekog spoljašnjeg instrumenta,

mi bez napora menjamo zvuke dok govorimo.

Otpuštajući vazduh brže ili sporije,

menjamo frekvenciju
i amplitudu ovih vibracija,

koje zatim određuju visinu
i jačinu naših glasova.

Brze i male vibracije
stvaraju visoke, tihe tonove,

dok spore, duge vibracije
stvaraju duboke, prodorne zvuke.

Konačno, pomerajući
mišiće grkljana između hrskavica,

možemo da razvučemo i skupimo glasnice

tako da intuitivno sviramo
svoje unutrašnje instrumente.

Ovaj proces je isti
od prve do poslednje reči,

ali kako starite, tako i grkljan stari.

Tokom puberteta
počinje prva velika promena,

jer glas počinje da se produbljuje.

Ovo se dešava kada grkljan raste,

produžavajući glasnice i otvarajući
više prostora za njihovu vibraciju.

Ove duže glasnice
imaju sporije, duže vibracije,

koje imaju za rezultat
nižu osnovnu visinu glasa.

Ovakav razvoj je posebno izražen
kod mnogih muškaraca,

čiji visok nivo testosterona
prvo vodi pucanju glasa

i onda dubljem, prodornijem glasu,

i laringealnoj izbočini
zvanoj Adamova jabučica.

Drugi vokalni razvoj tokom puberteta

se pojavljuje kada se homogeno tkivo
koje prekriva glasnice

izdvoji u tri posebna funkcionalna sloja:

centralni mišić,

sloj krutog kolagena
zavijeni u rastegljiva elastična vlakna,

i spoljašnji sloj sluznice.

Ovi slojevi dodaju nijanse i dubinu glasu,
dajući mu posebnu boju

po kojoj se razlikuje
od tona pre puberteta.

Nakon puberteta, glas većine ljudi
ostaje više ili manje isti

oko 50 godina.

Ali mi svi koristimo svoj glas različito,

i na kraju doživljavamo simptome
povezane sa starenjem grkljana

poznate kao pre prezbifonija.

Prvo, kolagen u naborima se stvrdne

i okolna elastična vlakna
atrofiraju i propadaju.

Ova smanjena fleksibilnost
povećava visinu starijih glasova.

Ali kod ljudi koji su doživeli
hormonske uticaje menopauze,

otečeni vokalni nabori deluju nasuprot
višem tonu i vrše dominantan uticaj.

Povećanje u masi nabora
usporava njihove vibracije,

što dovodi do dubljih glasova.

Sve ove simptome dodatno komplikuje

manjak zdravih laringealnih 
nervnih završetaka,

što smanjuje preciznu kontrolu mišića
i uzrokuje zadihan ili grub glas.

Naposletku, ove anatomske promene
su samo neki od faktora

koji mogu da utiču na vaš glas.

Ali kada se održava u dobroj kondiciji,

vaš govorni aparat
je fino podešeni instrument,

sposoban za operske arije,

sumorne monologe

i uzbudljive govore.