Nanauat, najslabiji astečki bog,
bolešljiv i prekriven bubuljicama,

odabran je da stvori novi svet.

Već su postojala četiri sveta

koje su pokrenuli
zasebni „gospodari sunce“,

i svaki je redom uništen:

prvi su uništili jaguari, sledeći vetrovi,

naredni kiše vatre, a četvrti poplave.

Da bi se uspostavilo peto sunce,

gospodar Kecakoalt, „pernata zmija“,

otišao je u podzemlje i vratio se
sa kostima ljudi iz prošlosti,

hraneći ih svojom krvlju
kako bi stvorio novi život.

Ali da bi imali novi svet
u kome će živeti,

još jedan bog je morao da skoči
u veliku vatru i postane peto sunce.

Gospodar održanja i gospodar vatre
izabrali su Nanauata za ovaj zadatak,

dok su gospodar kiše
i gospodar četiri kvartala

odabrali svoju žrtvu:
ponosnog, bogatog Teksistekata.

Prvo su odabrani morali da obave ritual
četvorodnevnog posta i puštanja krvi.

Nanauat je imao samo trnje kaktusa
da bi sebi pustio krv,

i jeline grane koje bi obojio
kao svoj crveni dar,

ali rešio je da dȃ sve od sebe.

Za to vreme se Teksistekat
razmetao svojim bogatstvom,

koristeći veličanstvene bodlje od žada
i grane ukrašene prelepim ptičjim perjem

za svoju krvnu žrtvu.

Kada su prošla četiri dana,
vatra je plamsala visoko.

Ponosni Teksistekat
je četiri puta prišao plamenu

i četiri puta ustuknuo u strahu.

Skromni Nanauat je istupio.

Drugi bogovi su ga obojili u belo
i izlepili perje po njemu.

Bez oklevanja, bacio se u plamen.

Orao pocrneo od vatre
sručio se iznad vatre,

zgrabio Nanauata i odneo ga na nebo.

Tu su ga gospodar
i gospodarica održanja okupali,

postavili ga na pernati presto
i obavili mu crvenu traku oko glave.

Inspirisan Nanauatom,

Teksistekat se bacio u ono što je ostalo
od vatre: ohlađeni pepeo.

Jaguar je skočio iznad vatrišta,

ali nije mogao da odnese
Teksistekata u nebo.

Kada je Teksistekat dosegao horizont,
grupa boginja ga je obukla u dronjke.

Ipak, sijao je isto kao Nanauat.

Ali pošto je pokazao
daleko manje hrabrosti

i mnogo više ponosa,

jedan od bogova je uzeo zeca
i bacio mu ga u lice,

čime mu je prigušio svetlo.

Ali peti svet i dalje nije
zaista bio utvrđen.

Nanauat, gospodar sunca,
sijao je četiri dana bez prestanka

a da se nije pomerao nebom
kao što su to činila prethodna sunca.

Kod kuće, u Teotivakanu,
bogovi su počeli da se brinu.

Poslali su opsidijanskog sokola
da pita šta nije u redu.

Nanauat je odgovorio da, kao što se on
žrtvovao da postane gospodar sunca,

sada mu je potrebna
hranljiva krv drugih bogova

kako bi se kretao nebom.

Razjaren zbog ovog predloga,

gospodar zore je iskoračio
i gađao gospodara sunca strelom.

Gospodar sunca je uzvratio,

i njegove strele sa ptičjim perjem
pogodile su gospodara zoru u lice,

pretvorivši ga u mraz.

Pre nego što još neko
reaguje nepromišljeno,

ostali bogovi su se okrenuli jedni drugima
kako bi razmotrili šta da rade.

Naravno, niko nije hteo da se žrtvuje,

ali niko nije hteo ni da postupi
kao gospodar zore.

Osim toga, Nanauat je održao
svoj deo pogodbe da hrani zemlju,

pa kako mogu da ga odbiju
da zauzvrat hrane njega?

Setili su se kako je
čak i kukavica Teksistekat

naposletku uspeo da oponaša
Nanauatovu hrabrost.

Napokon, petoro drugih bogova
pristalo je da se žrtvuje.

Jednog po jednog, gospodar smrt
ih je ubadao u srce

nožem od vulkanskog stakla,

prinoseći njihova tela kao žrtvu
novom gospodaru suncu.

Kada se poslednji bog žrtvovao,

gospodar Kecakoalt je raspalio žar
povrativši veliku vatru,

i sunce je konačno počelo
da se kreće po nebu,

uvodeći peto doba.

Zahvaljujući bubuljičavom slabiću

čija je hrabrost inspirisala
sve ostale bogove,

sunce se kreće svojom dnevnom putanjom,

a sledi ga mesec sa licem zeca.