Bez farmera, biste bili gladni, goli i trezni

Farmeri nas hrane i čine našu privredu održivom, ali u Sjedinjenim Američkim Državama oni se penzionišu brže nego što li ih zamenjuje nova generacija. Krenite na ubrzani kurs o poljoprivrednoj politici sa Erikom Sanerudom da razumete zašto ovaj problem ne može da se reši tako što ćete prosto kupovati sa lokalne pijace - i naučite da iskoristite svoj glas kako biste stvorili bolju budućnost za farmere.

Šta vam ljudi obično kažu
kada treba da održite javni govor?

Da zamislite da su svi u publici goli.

(Smeh)

Večeras ću da probam jedan drugačiji trik,

i da zamislim sve nas bez farmera.

Dobro, to i nije baš mnogo drugačije.

[Bez farmera, bili biste
gladni, goli i trezni]

(Smeh)

Naši farmeri rade mnogo više stvari za nas

od toga da nas samo hrane, oblače
i prave odlične stvari za piće.

Naši farmeri su bitan deo
svih naših zajednica.

Posebno naših ruralnih zajednica.

Čak više od toga,

oni su snažan pogon otpornih privreda.

Razmislite o tome na ovaj način:

Kada pivar kupi moj hmelj,
uzgajan ovde u Minesoti,

90 odsto tog dolara ostane u našoj državi,

za razliku od 10 odsto što ostane
kada ga kupi negde drugde.

To znači puno toga.

Tih 90 odsto znači - lokalni poslovi.

To znači - poreski prihod
za bolje škole i puteve.

To znači - podrška za zadruge,
bolja mehanika,

svo pomoćno osoblje koje je potrebno
kako bi farma uspela.

Oni su naši najboji zaštitnici zemlje.

Ovaj citat, ja mislim, pokazuje
šta naši farmeri rade za nas

čuvajući naše prirodne resurse.

"To da je zemlja komunalno dobro
jeste osnovni ekološki koncept,

ali tu zemlju treba voleti i poštovati
kao odraz naše etike."

Svakako da oni čine
puno dobrih stvari za nas.

I naši farmeri su super,
svi se možemo složiti.

Međutim,

trendovi u današnjoj
poljoprivredi su veoma loši.

Prosečna starost farmera u Americi,

prema poslednjem poljoprivrednom popisu -

58,3 godine.

Od svih farmera,

33 odsto njih ima preko 65 godina.

Ovo je jedna mala karikatura moga dede.

(Smeh)

On se i dalje bavi poljoprivredom,

i dosta je stariji od 65.

Ali da postavimo to u perspektivu,

u odnosu na jedan drugi
javni posao, prosvetarstvo,

gde je prosečna starost
učitelja 42 godine.

Naši farmeri su veoma stari u ovoj državi.

I nažalost,

kada se penzionišu,
ako se uopšte penzionišu,

mi ih zapravo ni ne menjamo.

Od svih novih farmera u našoj državi

između 2008. i 2012. godine,

na teritoriji svih Sjedinjenih Država -

možete da primetite razliku -

njih dve hiljade ima manje od 30 godina.

Ja sam jedan od njih.

Biću tu da potpišem
autograme kasnije, ako hoćete.

(Smeh)

Dakle, naši farmeri stare

i nemamo zamene -

šta se ovde dešava?

Šta ćemo da radimo?

Postoji razlog zašto se ljudi
ne bave poljoprivredom,

a to su cene.

Proći ćemo kroz
par slajdova kao što je ovaj.

Mleko: Ovo je prosečna maloprodajna cena
za 3,7 litara u Sjedinjenim Državama.

4,49 dolara.

Šta mislite, koliko dobija farmer?

1,32 dolara.

Da pogledamo hleb.

Prosečna cena hleba
u Americi, 3,49 dolara.

Farmer dobija...

12 centi.

Publika: Oh!

I kako onda treba da imamo
jake lokalne farme,

u ovakvom scenariju?

Šta treba da radimo ako ne bude
više bilo lokalnih farmera?

Ovo nije problem samo farmera,

ovo nije nešto što bi nas par
farmera trebalo da reši.

Ovo je problem svih nas.

I ruralni i urbani,
svih država i cele nacije.

Dakle, šta da uradimo povodom toga?

Reći ću vam šta.

Ali prvo, jedna priča.

Zeleni pokret, sa kojim smo svi upoznati,

je počeo '60-ih, sađenjem drveća.

I do danas je prešao veoma dug put.

Pokret je deo našeg svakodnevnog života.

Deo je "Fortune" liste
500 najuspešnijih biznisa.

Predmet je međunarodnih sporazuma,

i predsedničkih debata.

I vi i ja menjamo naše sijalice,

koristimo kese za višekratnu upotrebu.

Mi učestvujemo u zelenom
pokretu svakog dana.

Ipak...

I tako stižemo do ideje -

pokret za hranu,

relativno mlađi, ali isto
donekle poznat, rekao bih.

Kad odete u prodavnicu,

vidite natpise "kupujte lokalno",

idete na pijace, u zadruge,

čitate knjige istaknutih pisaca.

Pokret za hranu do danas

možemo da sažmemo
kao glasanje viljuškom.

Ideja je: uzmete dolar iz novčanika -

i načinom potrošnje utičete
na prehrambeni sistem.

Tako pomažete lokalne farmere.

I to je sve dobro,
ali kuda zapravo idemo sa tim?

Kako doći do našeg trenutka
za obnovljivu energiju

kao što je zeleni pokret došao do svog?

Ovo je, mislim, ono što treba da uradimo.

Glasanje viljuškom ne rešava probleme

sa kojima se farmeri suočavaju.

I zato moramo da uradimo više od toga.

Umesto da glasamo samo viljuškom

treba da koristimo i naš politički glas.

Naš novac, i dalje,

treba da trošimo na lokalne proizvode.

Ali potrebno je i da radi farmera
izađemo na glasačka mesta.

Ovo je značajnije od toga da kupujemo

lokalno uzgojene jagode jedanput godišnje.

Ovo je jednogodišnji trud
koji moramo zajedno da uložimo

da bismo postigli neophodnu promenu.

Promene kao što su fer cene za farmere.

A to su kvote, upravljanje
lancem snabdevanja,

zagarantovane cene.

Promene kao što su fer i otvoreno tržište.

To znači kraj trgovinskim ratovima.

I naravno, da to znači glasanje.

Mada, svi to već znamo.

Na primeru, to deluje.

Hej, ko je to?

(Smeh)

Ove godine u Minesoti

smo izglasali istorijski,
prvi poreski kredit.

Početni poljoprivredni poreski kredit.

Koji podstiče tranziciju zemljišta

iz ruku trenutne generacije,
u ruke buduće generacije.

To je učinilo nas nekoliko
mladih farmera -

a mi svakako nemamo
puno para, videli ste već.

Nemamo političkog iskustva.

Ali smo izašli, i postarali se
da se naš glas čuje.

Zahvaljujući podršci farmera i drugih,

postigli smo nešto neverovatno
u našoj državi.

Ako smo mi u tome uspeli, mogu i drugi.

Sve je ovo sjajno i bajno
i osećaj je super.

Skeptici u publici, ovde ste.

I ja bih bio da sam na vašem mestu.

Vi se pitate,

"Oho, šta to treba da se menja
u našem prehrambrenom sistemu?"

"Farmeri su super.

Imamo neograničenu količinu
hrane, koja je jeftina,

zar to nije odlično?"

Nažalost,

'80-ih i '90-ih godina je
u našoj državi donet niz zakona

čija se politika može opisati
kao "igraj na sve ili ništa".

"Igraj na sve ili ništa" znači
uvećanje proizvodnje

uz umanjenje troškova.

Lako je uzeti ovo zadravo za gotovo.

Međutim, ta promena je
dovela do toga da farmeri,

nekada poštovana
i cenjena društvena klasa,

postane trošak koji treba da se smanji.

Ta promena je dovela do toga,
da moj pradeda

koji je izdržavao svoju
porodicu sa 6 krava,

da sada toj istoj farmi,

treba 600 krava kako bi uspela
da izdrži porodicu.

NIje nečuveno da bude i po 6000 krava
na jednoj farmi mleka.

Šta se dešava kada postoji
samo jedna farma mleka

u celom okrugu,

gde ih je nekad bilo na stotine?

Isto bi se moglo reći i za kukuruz,
pasulj ili poljske useve.

Šta se dešava kada je potrebno 40
kvadratnih km da se jedna osoba izdržava?

A nekada je bilo potrebno
samo 0.16 kvadratnih kilometara.

Znamo šta se dešava,
čitamo o tome u novinama.

Široko zahvaćeno, celo područje propada,

škole se konsoliduju i zatvaraju,

pošte i prodavnice se zatvaraju.

Ljudi odlaze,

cela zajednica strada i odlazi odatle.

Verujem da svi mi koji smo u vezi
sa ruralnom Minestotom,

znamo dobro ovu priču.

Ovo nije problem koji možemo da rešimo
pijacama i dobrim namerama.

Moramo više da uradimo za naše farmere.

Politika nas je dovela do ovog nereda,

i politika nas može izbaviti iz njega.

Američki farmeri su sve stariji,
siromašniji i sve ih je manje,

a ipak, oni su presudni za našu državu.

Oni su živost naših ruralnih zajednica.

Oni su pokretači
privrednog rasta i stabilnosti,

i oni su najbolji zaštitnici
naših prirodnih resursa

zemlje, vode i vazduha.

Tako da moramo da uradimo više za njih.

Pridružite mi se, hoćete li?

Hajde da se borimo za naše farmere.

Vidite da

već radimo to u Minesoti,
sa velikim uspehom.

Zajedno možemo da uradimo još više.

I moramo.

Dakle, do sada smo glasali viljuškom,

i želimo da nastavimo sa tim.

Ali ako bih vam dao jednu ideju
sa kojom ćete danas da odete kući,

to je da iskoristite svoj glas.

Sa tim ciljem,

kada izbrojim do tri,
voleo bih da kažemo to svi u glas.

Da li ste spremni?

Okej, jedan,

dva,

tri,

Publika: Iskoristi svoj glas.

Vrlo dobro, hvala vam.

Mislim da ste shvatili.

(Aplauz)