Шта сам стварно научио о страху илуструјући Поа | Ерик Монжон (Eric Mongeon)| TEDxBoston

Ерик Монжон меша префињено са простим и покорава страх од несигурности.

Ерик Монжон је бостонски дизајнер, илустратор и креативни директор. Ради као главни креативни уредник медијске компаније МИТ-а, Технолошког прегледа МИТ-а где је одговоран за постављање дизајнерске стратешке визије и правца свих дигиталних, штампаних и организационих пројеката. Претходно је био креативни директор Бостонског часописа и водио је дијзајнерски студио, послујући са клијентима из образовних, технолошких и културних сектора.

Овај говор је одржан на TEDx догађају који користи формат TED конференције, али га независно организује локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx.

[„Прво сам исекао леш на комаде.

Одсекао сам главу и руке и ноге.“]

То сам прочитао са петнаест година.

У школи.

Као и већина људи, захвалан сам
професорици књижевности

што ми је представила
мрачни и језиви свет Едгара Алана Поа.

Први разред средње, трећи час енглеског.

Читали смо „Издајничко срце“.

То је била једнако узбудљива прича
као и стрипови које сам читао.

Била је једнако узнемирујућа
као и филмови које сам гледао.

Ту причу су ми одобрили наставници,

плашила ме је

и била је део мог домаћег задатка.

Сада, невоља је у томе

што смо учени да читамо поједине ствари

које би се вероватно појавиле на тесту,

а када читате за тест,

читање постаје равнодушно.

Прича почиње да постаје
нешто на шта се осврћете

уместо оног нечега што вас понесе.

Суочимо се са тим,

никада вас неће уплашити

оно што не може да вас понесе.

Тако је моја слика Поа прешла из овог

у нешто сличније овом.

(Смех)

Наишао бих на Поа
и на другим часовима књижевности

током средње школе,

али никад то нисам сматрао
за нешто више од домаћег задатка.

Узбуђења није било,

а ја сам се вратио својим стриповима
и хорор филмовима.

Тачније, све до четврте године
уметничке школе,

кад сам тражио језиви изворни материјал
да прикажем у графичком роману.

Сад, моји интереси

и даље су лежали у истом основном делу
спектра поп-културе.

Постао сам мало проницљивији познавалац.

Али одлучио сам да поново погледам Поа,

и био сам шокиран тиме што сам открио.

Моји наставници су скроз били у праву:

ово је књижевност првог реда,

пуна елегантног језика,
оштроумне форме и дубоког увида,

али исто тако пуна

узбудљиве акције, узнемирујућег насиља
и инспирисаног хаоса.

Ако најбоља поп-култура
једнако садржи и префињено и просто,

онда је ово поп-култура првог реда.

Одлучио сам да урадим адаптацију
која ће одати част томе.

Желео сам да урадим третман
који прославља префињене аспекте

док такође прави пир за просте аспекте.

Урадио сам четири стране пре матуре.

Али сам се враћао Поу сваких пар година,

увек изненађен тиме колико сам пропустио
последњи пут кад сам га читао.

Он је стварно међу првима

писао о страху у јединственом
савременом смислу.

Писао је током 1830-их,

што је тачно на врхунцу

друге фазе индустријске револуције.

У то време у америчкој култури

постојала је велика вера

да је рационалност способна
да нас избави од сујеверја и страха.

Интелектуално промишљање -
како се говорило -

ће вам створити слику реалности

коју можете користити као алат
за разумевање и предвиђање свог света.

Сад, ово одлично функционише,

осим када то није случај,

а управо о томе По пише.

Сви Поови ликови осећају страх

када њихова основна веровања

о сопственој социјалној, личној
или практичној ситуацији

некако престану да важе.

Свет постаје несигуран

јер слика реалности

губи склад са доживљајем реалности.

Он разуме да се у корену страха

налази несигурност;

нису у питању ствари
око којих смо несигурни.

Ово има смисла када мало размислите.

Једно је

знати да постоји убица са секиром
који се крије у вашем ормару,

а нешто потпуно друго је

питати се да ли је тај звук који сте чули

направио убица са секиром у вашем ормару.

(Смех)

Сви Поови ликови покушавају
да се носе са том врстом страха,

а већина њих ради исту ствар:

покушавају одржати ту слику реалности

присиљавањем околности
да се уклопе у ту слику.

Сад, то углавном има ужасне последице.

Људи на крају осуђују сами себе,

повређују друге људе;

заврше тако што ископају гробове.

Мислим, ово је одличан
материјал за илустрације.

После 15 година,

и даље нисам напредовао
што се тиче моје колекције.

Прошао сам кроз полицу
пуну Поових књига и књига о њему.

Сакупио сам гомилу нацрта и композиција.

Чак сам и проучио
стилове дизајна из Поовог доба,

али и даље нисам био ближи
заокруживању своје колекције.

Упао сам у шаблон

који мислим да ће препознати
многи креативни професионалци.

Назовимо га „вртлог“.

То је окрутни круг истраживања,
одбијања и побољшања.

Он је непопустљив и стално се продужава

зато што се осећате
као да заправо нешто постижете.

(Смех)

Сакупљате нове информације,

одбацујете старе информације,

поново правите план.

Константно сте заузети радећи на пројекту.

Само што радити није исто што и стварати.

Схватио сам да је то за мене постало
имплицитни облик смишљања изговора.

Плашио сам се да заправо обавим посао

јер сам се плашио да ризикујем
и урадим ствари погрешно.

Зато што и ја имам слику реалности,

а моја слика реалности
укључује и слику мене

као типа особе
која не схвата Поа погрешно.

Сакривао сам се у домаћим задацима.

А када сам то признао,

престао сам да радим и почео да правим.

Почео сам да правим цртеже.

Почео сам да правим шеме.

Анксиозност није нестала,

али се није више уплитала у мој посао.

И даље није било никакве гаранције
да ћу све одрадити како треба,

али стварао сам.

Осврнуо сам се на петнаестогодишњи
период истраживања,

заточеништва у вртлогу

и схватио сам да је то био
само дуготрајни механизам савлађивања.

Покушавао сам да заштитим
своју слику реалности

тако што ћу превентивно
кренути у штрајк против несигурности.

Изрека каже:

„Ако никада не искушате
своју слику реалности,

онда не ризикујете да је разбијете.“

Али слоган је следећи:

„Не можете победити ако не играте.“

Дакле, и даље сам имао практични проблем.

Како да изнесем свој рад?

Током свог заточеништва у вртлогу,

постао сам везан за одређену слику

онога што велико издање треба да буде.

Књига је требало да има
тврде корице, кожне повезе.

Требало је да буде иштампана
на ручно прављеном папиру.

Стварно, прелепо издање
за префињене колекционаре

који су тражили лек
против дигиталних медија.

Нисам имао новац да платим
такву врсту производње.

А имам и редован посао,

тако да не знам ни да ли имам времена
да управљам таквом врстом производње.

Жалио сам се пријатељу о овом питању

на кафи једног дана,

и присећали смо се сакупљања стрипова,

и сећам се узбуђења које би ме обузело

сваки пут кад би се ново издање
Чудесног Спајдермена

неочекивано појавило
у мом поштанском сандучету.

Он ми је рекао:

„Зашто твој пројекат По
мора да буде велико издање?

Зашто га не би распоредио
у појединачне приче

и продавао претплату -

као стрип или часопис?“

Имало је неког смисла.

Мислим, зашто ограничено издање

мора да буде велико?

Зашто не би могло бити распоређено
у колекцијске часописе?

Концептуално, има смисла:

По није писао велика издања.

Поов рад се појављивао по часописима.

И практично има смисла

јер могу продавати претплате

како бих сакупио потребан новац
за покретање пројекта.

Направио сам једноставан сајт,

некакав преглед пројекта.

Садржао је страницу која омогућује људима
да купе претплату преко Пејпала.

Урадио бих четири приче,

дизајнирао и илустровао сваку посебно,

послао једну отприлике сваке
12. недеље током једне године.

Претплатници не би тачно знали
када ново издање излази,

а ја им не бих рекао
које четири приче ћу урадити.

Надао сам се да ће бити узбуђени

када ново издање неочекивано стигне
до њиховог поштанског сандучета.

Сад, пројекат је добио похвале

на Боинг боингу,

за који сам чуо да има читалаштво
које парира оном са thenewyorktimes.com.

(Смех)

па, хм, добро, погодите у ком месецу -

ово је график промета за мој сајт -

погодите у ком месецу
је била објава на Боинг боингу?

Доста људи је дошло са Боинг боинга,

поделило на Твитеру и Фејсбуку,

блоговало о томе.

Прочуло се, а крајем прве недеље

сакупио сам довољно новца
за производњу свог првог издања.

Значи, сјајно.

Сада када људи плаћају за то,

имам одговорност.

Морао сам да производим.

Да нисам, не би тога више било -

не би било само лично бламирање;

била би превара.

(Смех)

Али ништа од овог ми се не би десило
да сам се држао те строге слике

како ограничено издање треба да изгледа.

Потпуно бих пропустио

могућности интернета и друштвених мрежа,

и ово издање никад
не би угледало светлост дана.

Лако је бежати од страха
када ником не полажете рачун,

а други људи ће вас сматрати
одговорним за посао.

Ваши пријатељи, породица,
клијенти, колеге -

њихово учешће

вас охрабрује

или вас тера

да се суочите са страхом
који би у супротном сметао

вама и вашем стваралаштву.

Али пре него што икоме положите рачун,

треба да донесете једноставну одлуку.

То је одлука између
несигурности и сигурности.

Или покушајте најбоље што можете
да се посветите раду

уз ризик да вас не учини срећним,

или се немојте потрудити
максимално у вези са радом

и гарантовано вас неће учинити срећним.

Ево случаја када је несигуран пут
у ствари онај привлачнији,

а милсим и да би се то Поу свидело.

Хвала вам на пажњи.

(Аплауз)