Beatris Koron (Béatrice Coron): Priče izrezane od papira

Pomoću makaza i papira, umetnica Beatris Koron stvara složene svetove, gradove i zemlje, raj i pakao. Ušetavši na pozornicu u veličanstvenom izrezanom ogrtaču od Tajveka ona opisuje svoj stvaralački postupak i način na koji se njene priče rađaju iz komadića i praznina.

(Aplauz)

(Aplauz)

Ja sam rezačica papira.

(Smeh)

Ja izrezujem priče.

Koristim veoma jednostavan postupak.

Uzmem parče papira,

zamislim svoju priču kao sliku,

ponekad skiciram, ponekad ne.

I kada je moja slika

već u papiru,

ja samo treba da odstranim

ono što nije iz te priče.

Moj put do rezanja papira

nije bio prav.

Zapravo,

zamišljam ga više kao spiralu.

Nisam se rodila

sa makazama u rukama.

I ne sećam se da sam seckala papir kao dete.

Kao tinejdžerka

crtala sam, skicirala

i htela da budem umetnica.

Ali bila sam i buntovnica.

I ostavila sam sve

i započela niz čudnih poslova.

Između ostalog,

bila sam čobanica,

vozačica kamiona,

radnica u fabrici,

čistačica.

Radila sam u turizmu godinu dana

u Meksiku,

godinu dana u Egiptu.

Preselila sam se na dve godine

na Tajvan.

Onda sam se skrasila u Njujorku

i tu postala turistički vodič.

I dalje sam radila kao vođa puta

i putovala puno

po Kini, Tibetu i Centralnoj Aziji.

I naravno, vreme je prolazilo, imala sam skoro 40 godina,

i odlučila sam da je vreme

da postanem umetnica.

(Aplauz)

Izabrala sam rezanje papira

zato što je papir jeftin,

lagan,

i može da se koristi

na mnogo načina.

I odabrala sam jezik silueta

zato što je grafički veoma efektan.

I zato što pogađa samu srž stvari.

Reč silueta

dolazi od jednog ministra finansija,

Etjena de Silueta.

On je toliko srezao budžet,

da su ljudi rekli da nemaju više para

za slike,

nego moraju da naručuju sebi portrete

"a la siluet".

(Smeh)

Tako sam napravila seriju slika, izrezaka,

i grupisala ih u mape.

I ljudi su mi rekli --

kao ovih 36 pogleda na Empajer stejt bilding --

rekli su mi: "Ti praviš umetničke knjige."

Ima puno definicija umetničkih knjiga.

One mogu biti različitih oblika.

Ali, za mene,

one su fascinantan način

da se vizuelno ispriča priča.

To mogu biti knjige sa rečima

ili bez reči.

A ja strastveno volim

i slike i reči.

Volim igre reči

i njihovu povezanost sa podsvešću.

Volim neobične pojave u jezicima.

I gde god sam živela, učila sam jezike,

ali nikad nisam ovladavala njima.

Tako uvek tražim

lažne prijatelje

ili iste reči u različitim jezicima.

Kao što možete da pretpostavite, moj maternji jezik je francuski.

A moj svakodnevni jezik je engleski.

Uradila sam seriju radova

sa identičnim rečima

u francuskom i engleskom.

Jedan od tih radova

je "Pismeni pauk".

A Pismeni pauk

je pametan "kao pčelica".

(Smeh)

I mnogo je više "umrežen".

(Smeh)

Ovaj pauk

plete dvojezični alfabet.

Dakle, natpis "Aktivna arhitektura"

možete pročitati na francuskom i na engleskom.

Tako ovaj pauk prolazi kroz čitav alfabet

uz pomoć identičnih prideva i imenica.

Ako ne znate jedan od ovih jezika,

vi odmah nešto naučite.

Jedan od starih oblika knjige

je svitak.

Svitak je veoma zgodan

jer možete napraviti veliku sliku

na veoma malom stolu.

Neočekivana posledica toga

je da vidite samo jedan deo slike,

pa se dobija arhitektura veoma slobodnog stila.

Ja pravim puno različitih prozora.

A to je da bismo pogledali ispod površine.

Da bismo zavirili

u drugačije svetove.

Ja sam često bila stranac.

I hoću da znam kako stvari funkcionišu

i šta se dešava.

Svaki prozor

je slika

i svet

kome se često vraćam.

Vraćam se tom svetu

i razmišljam o slici

ili klišeu o onome što želimo da uradimo,

i o tome šta znače žargonske reči

koje koristimo u izrazima.

I sve je pretpostavka.

A šta bi bilo da živimo u balonima?

To bi bio jedan veoma poletan svet.

Ostavili bismo veoma mali karbonski otisak na planeti.

Sve bi bilo veoma lagano.

Ponekad posmatram stvari iznutra,

kao EgocentroGrad

sa unutrašnjim krugovima.

Ponekad posmatram globalno,

da bih videla naše zajedničke korene

i kako ih možemo koristiti za hvatanje snova.

A možemo ih koristi još

i kao sigurnosnu mrežu.

Moje inspiracije

su mnogobrojne.

Na mene utiče sve što čitam,

sve što vidim.

Imam neke šaljive priče,

kao "Strava Ritam".

(Smeh)

Neke su istorijske.

Ovo je "SlatkišGrad".

To je istorija šećera

bez glazure.

Proteže se od trgovine robljem

do prekomernog korišćenja šećera

sa malo slatkih momenata između.

A ponekad imam emotivnu reakciju na vesti,

kao na zemljotres na Haitiju 2010. godine.

Ponekad to uopšte nisu moje priče.

Ljudi mi ispričaju svoje živote,

svoja sećanja, svoje želje,

i ja napravim pejzaž njihovih misli.

Ja kanališem njihovu istoriju

tako da mogu da pogledaju u prošlost

i razmisle o svom životu i mogućnostima koje on pruža.

Zovem ih frojdovski gradovi.

Ne mogu da govorim o svim svojim slikama,

pa ću da preletim kroz nekoliko svojih svetova

samo uz naslove.

"Mali grad".

"ElektroGrad".

"Čudo od muzeja niče na trgu Kolumbo".

"Grad greben".

"Vremenska mreža",

"Grad haosa".

"Dnevne bitke".

"Grad radosti".

"Lebdeća ostrva".

A jednom sam morala

da izradim "Svih 9 jardi" (od početka do kraja),

To je papir dugačak 9 jardi (8,2 metra).

(Smeh)

U životu i u rezanju papira,

sve je povezano.

Jedna priča vodi drugoj.

Mene je zanimala

i fizička strana ovog formata,

jer morate da hodate da biste ga videli.

A uporedo sa izrezivanjem

bavim se i trčanjem.

Počela sam sa malim slikama,

i sa nekoliko kilometara.

Sa većim slikama, počela sam da trčim maratone.

Onda sam počela da trčim 50 km, pa 60 km.

Onda sam trčala 80 km - ultramaratone.

I i dalje mi se čini da trčim,

to je trening,

da postanem dugometražni rezač papira.

(Smeh)

Zahvaljujući trčanju imam puno energije.

Ovo je tronedeljni maraton u rezanju papira

u Muzeju umetnosti i dizajna

u Njujorku.

Rezultat toga su "Paklovi i rajevi".

To su dva panela visoka skoro 4 metra.

Postavljeni su na dva sprata u muzeju,

ali je to, zapravo, jedna celina.

Zovem ih "Paklovi i rajevi",

jer to su svakodnevni paklovi i svakodnevni rajevi.

Između njih ne postoji granica.

Neki ljudi su rođeni u paklu,

ali uprkos svim izgledima, uspeju da dođu do raja.

Neki, pak, imaju obrnut životni put.

Ovo je granica.

U paklu imamo izrabljivačke fabrike.

U raju ljudi iznajmljuju svoja krila.

A onda vidimo sve te individualne priče

gde ponekad isti postupci

odvode neke ljude u pakao, a neke u raj.

Tako "Paklovi i rajevi"

govore o slobodnoj volji

i determinizmu.

U rezanju papira

crtež postaje i sama struktura.

I on se može skinuti sa zida.

Ovo je umetnička knjiga kao instalacija,

koja se zove "Projekat: Identitet".

Ovde se ne radi o autobiografskim identitetima.

To su pre naši društveni identiteti.

I možete jednostavno proći iza njih

i probati ih.

To su različiti slojevi

od kojih smo sačinjeni

i koje predstavljamo svetu

kao svoj identitet.

Ovo je drugi projekat umetničkih knjiga.

Zapravo, na slici vidite dva projekta.

Onaj koji nosim

i onaj koji je izložen

u Centru za umetnost knjige u Njujorku.

Zašto ih nazivam knjigama?

Zovu se "Modne poruke",

na njima su citati o modi,

možete ih čitati,

a isto tako,

zato što je definicija umetničke knjige

veoma velikodušna.

Dakle, umetničke knjige se mogu skinuti sa zida.

Mogu se izvesti u šetnju.

A, mogu se izložiti i kao javna umetnost.

Ovo je u Skotsdejlu, u Arizoni,

a zove se "Lebdeća sećanja".

U pitanju su regionalna sećanja,

koja nasumično pomera vetar.

Ja volim javnu umetnost.

Prijavljivala sam se na konkurse

dosta dugo.

Nakon osam godina negativnih odgovora,

bila sam presrećna kada sam dobila poziv

za program Procenat za umenost u Njujorku.

Bilo je to za zajedničku stanicu

hitne pomoći i vatrogasaca.

Napravila sam umetničku knjigu

od nerđajućeg čelika

umesto od papira.

Nazvala sam je "Raditi u istom smeru".

Ali sam dodala i vertokaze sa obe strane

da pokažem da pokriva sve smerove.

Kroz javnu umetnost

mogla sam još rezati i staklo.

Ovo je rezano staklo u Bronksu.

Svaki put kada stvaram javnu umetnost,

želim nešto što je zaista važno

za tu lokaciju.

Za metro u Njujorku,

pronašla sam povezanost

između vožnje metroom

i čitanja.

To je putovanje kroz vreme, putovanje na vreme.

A u književnosti Bronksa

najvažniji su pisci iz Bronksa

i njihove priče.

Još jedno delo od stakla

je u javnoj biblioteci

u San Hoseu, u Kaliforniji.

Predstavila sam rast San Hosea

kroz biljke.

Počela sam iz centra

žirom

posvećenom indijanskoj civilzaciji Ohlone.

Zatim imam voće iz Evrope

za rančere.

I onda voće sveta za današnju Silicijumsku dolinu.

A rast ne prestaje.

Tehnika je rezanje,

peskarenje, graviranje,

i utiskivanje stakla u arhitektonsko staklo.

A ispred biblioteke

htela sam da napravim mesto gde biste uzgajali svoj um.

Uzela sam iz biblioteke materijal

sa voćem u naslovu

i napravila od toga voćnjak

čiji su plodovi znanje.

Osim toga, posadila sam i bibliodrvo.

To je drvo,

koje u stablu ima korene jezika.

Radi se o internacionalnim načinima pisanja.

A na granama

rastu knjige.

Kada stvarate javnu umetnost

dobijete i primenu i formu.

U Aurori, u Koloradu, napravila sam klupu.

Ali, uz ovu klupu, dobija se i bonus.

Tako što, ako dugo sedite leti u šorcu,

otići ćete

sa privremenim otiskom

jednog dela priče na butinama.

(Smeh)

Još jedno delo sa primenom

je na južnoj strani Čikaga,

za metro stanicu.

Zove se "Seme budućnosti seje se danas".

To je priča o transformaciji

i povezanosti.

Služi kao paravan

koji štiti i šine i putnike,

tako da ništa ne može pasti na šine.

Moći pretvoriti ograde

i rešetke na prozorima u cveće,

to je fantastično.

Protekle tri godine radim

sa graditeljem iz južnog Bronksa

na oživljavanju

socijalno neprofitnih

i povoljnih stanova.

Svaka zgrada ima svoju osobenost.

Ponekad se radi o nasleđu tog kraja,

kao što je u Morisanji istorija džeza.

Za druge projekte, kao u Parizu,

radi se o imenu ulice.

Ova se zove Rue des Prairies - Prerijska ulica.

Zato sam vratila zeca,

vilinog konjica,

da ostanu u ovoj ulici.

A u 2009. godini,

pitali su me da napravim poster

koji će biti postavljen u vagonima njujorškog metroa

tokom godinu dana.

Ovde imamo jednu zatočenu publiku.

I ja sam želela da joj omogućim beg.

Napravila sam "Po čitavom gradu".

To je izrezak papira,

a kasnije sam mu dodala boju na kompjuteru.

Tako da mogu reći da je i tehnički obrađen.

U međuvremenu,

izrezujem papir

dodajući druge tehnike.

Ali cilj je uvek da se ispriča priča.

Priče pružaju mnogo mogućnosti.

Imaju mnogo scenarija.

Ja ne znam priče.

Ja uzimam scene iz globalne mašte,

iz klišea, iz stvari o kojima razgovaramo,

iz istorije.

Svako je pripovedač,

jer svako ima svoju priču.

Ali najvažnije je

da svako treba da stvori priču,

da bi svet imao smisla.

I u svim ovim svetovima,

mašta je

prevozno sredstvo,

ali cilj su naši umovi

i cilj je ponovo se povezati

sa suštinom i sa magijom.

I to je upravo smisao izrezivanja priča.

(Aplauz)