Džil Bolte Tejlor i njen snažni udar uvida

Džil Bolte Tejlor je dobila priliku za istraživanje kakvu bi poželeo malo koji naučnik koji se bavi mozgom: doživela je snažan moždani udar i posmatrala kako se njene moždane funkcije - pokret, govor, samosvest - gase, jedna po jedna. Zapanjujuća priča.

Odrasla sam u istraživača mozga

zato što moj brat ima dijagnozu moždane bolesti:

šizofreniju. I kao njegova sestra,

a kasnije i kao naučnik, želela sam da razumem zašto

ja mogu da uzmem svoje snove, da ih povežem

sa svojom stvarnošću i učinim da se moji snovi ostvare.

Šta je to s mozgom moga brata i

njegovom šizofrenijom što čini da on ne može da poveže

svoje snove sa zajedničkom realnošću koju svi delimo,

nego oni postaju obmana?

Zato sam posvetila svoju čitavu karijeru istraživanju

teških mentalnih oboljenja. I preselila sam se iz svoje rodne

Indijane u Boston, gde sam radila u

laboratoriji Dr Frensin Benes, u okviru

Odseka za psihijatriju na Harvardu. U laboratoriji smo se pitali:

"Koje su biološke razlike između mozgova pojedinaca

koji su imali dijagnozu normalne kontrole,

u poređenju sa mozgovima pojedinaca koji imaju dijagnozu

šizofrenije, šizoafektivnih ili bipolarnih poremećaja?"

U suštini smo pravili mapu mikro-vodova

mozga: koje ćelije komuniciraju s kojima,

pomoću kojih hemikalija i o kojim se

količinama hemikalija radi?

To mi je puno značilo u životu, jer sam tokom dana

radila na takvim istraživanjima.

A uveče i vikendom bih putovala

u svojstvu advokata za NAMI, Nacionalnu alijansu za mentalna oboljenja.

Ali jednog jutra, 10. decembra 1996., probudila sam se

i otkrila da i sama imam moždano oboljenje.

Krvni sud u levoj polovini mog mozga je eksplodirao.

I tokom sledeća četiri sata

imala sam priliku da posmatram kako mi moždana sposobnost

obrade informacija propada. Tog jutra, kada sam dobila izliv

nisam mogla da hodam, pričam, čitam, pišem ili se setim bilo čega o svom životu.

U suštini, postala sam dete u telu žene.

Ako ste ikada videli ljudski mozak,

očigledno je da su njegove dve hemisfere potpuno odvojene.

Donela sam vam pravi ljudski mozak.

Dakle, ovo je pravi mozak.

Ovo mu je čelo,

ovo je zadnji deo, kičmena moždina visi iz njega,

a ovo mu je položaj unutar moje glave.

Kada posmatrate mozak, očigledno je da

su dva cerebralna korteksa potpuno odvojena jedan od drugoga.

Za one koji se razumeju u računare,

naša desna hemisfera funkcioniše kao paralelni procesor,

a leva kao serijalni procesor.

Dve hemisfere međusobno komuniciraju

kroz korpus kalosum,

koji je sačinjen od oko 300 miliona aksonalnih vlakana.

Ali ako to izuzmemo,

dve hemisfere su potpuno razdvojene.

Pošto drugačije obrađuju informacije,

svaka od naših hemisfera razmišlja o različitim stvarima,

stalo im je do drugih stvari i, ako mogu tako da kažem,

imaju vrlo različite ličnosti.

Izvinite. Hvala vam. Bilo mi je uživanje. (Asistent: Jeste.)

Naša desna hemisfera se sva tiče sadašnjeg trenutka.

Sva je u vezi sa "ovde i sada".

Naša desna hemisfera razmišlja u slikama

i uči kinestetički, kroz kretnje naših tela.

Informacije, u obliku energije, istovremeno stižu u nju

kroz sve naše čulne sisteme

i potom eksplodiraju u jedan ogroman kolaž

aktuelnog trenutka: kako on izgleda,

kako taj trenutak miriše, kakav mu je ukus,

kakav je na dodir i kakav mu je zvuk.

Ja sam biće energije povezano sa energijom oko mene

kroz svest moje desne hemisfere.

Mi smo bića energije, povezana jedna s drugima

kroz svest u našim desnim hemisferama u jednu veliku ljudsku porodicu.

I baš ovde,

baš sada, mi smo braća i sestre na ovoj planeti,

tu da učinimo svet boljim mestom.

I u ovom trenutku smo savršeni, celi i divni.

Moja leva hemisfera - naša leva hemisfera - je prilično drugačije mesto.

Naša leva hemisfera razmišlja linearno i metodično.

Naša leva hemisfera

se sva tiče prošlosti i budućnosti.

Naša leva hemisfera je sazdana da preuzme

taj ogromni kolaž sadašnjeg trenutka i počne da

izdvaja detalje, detalje i još detalja o tim detaljima.

Potom kategorizuje i

organizuje sve te informacije, povezuje ih

sa svime što smo u prošlosti ikada naučili i

pojektuje sve naše mogućnosti u budućnost.

I naša leva hemisfera razmišlja kroz jezik.

Taj stalni žamor u mozgu je ono što povezuje mene

i moj unutrašnji svet sa mojim spoljašnjim svetom.

To je onaj mali glas koji mi govori: "Hej, moraš da se setiš

da pokupiš banane na putu do kuće.

Trebaće mi ujutro."

To je ta kalkulišuća inteligencija koja me podseća

na to da moram da operem veš. Ali, možda najvažnije od svega,

to je onaj glasić koji mi govori:

"Jesam. Ja jesam." I čim mi moja leva hemisfera kaže "Jesam",

Ja postajem izdvojeno.

Postojem jedna čvrsta individua, izdvojena od toka energije

oko mene i odvojena od vas.

I to je deo mozga koji sam izgubila

tog jutra kada sam doživela udar.

Tog jutra sam se probudila

sa pulsirajućim bolom iza levog oka. Bio je to takav bol -

kaustičan bol - koji osetite kada

zagrizete sladoled. Prosto me je zgrabio

i onda me je pustio. I onda me je prosto zgrabio

i pustio me. A za mene je vrlo neobično

da uopšte osetim bilo kakav bol,

pa sam pomislila, u redu, prosto ću početi s mojom normalnom rutinom.

Tako sam ustala i skočila na moj kardio glajder,

što vam je mašina za potpunu telesnu vežbu.

I tako ja pumpam na mašini i odjednom shvatam

da moje ruke izgledaju kao primitivne kandže koje grabe

šipku. I mislim se: "To je baš neobično."

I pogledam nadole, u svoje telo, i pomislim, "Uuu,

što ja čudno izgledam". I to je bilo kao da

se moja svest pomerila iz moje normalne

percepcije stvarnosti, gde sam ja ta osoba na

mašini koja proživljava iskustvo, u nekakav ezoteričan prostor

gde sam ja svedok sebe koja doživljavam iskustvo.

I sve to je bilo vrlo neobično i moja glavobolja se

samo pogoršavala. I ja siđem sa mašine

i hodam kroz moju dnevnu sobu i

shvatim da se sve unutar moga tela

drastično usporilo. I svaki korak je vrlo krut i

vrlo nameran. Nema fluidnosti u mom hodu,

i tu je kao neko suženje u mom opsegu percepcije

tako da sam fokusirana na unutrašnje sisteme.

I tako stojim u svome kupatilu, spremam se da

uđem pod tuš i mogu da zapravo čujem

dijalog u svome telu. Čula sam mali glas

koji kaže: "OK. Vi mišići, morate da se skupite.

Vi mišići, vi se opustite."

A onda sam izgubila ravnotežu i stojim oslonjena o zid.

I pogledam u svoju ruku i shvatim

da više ne mogu da definišem granicu moga tela.

Ne mogu da odredim gde ja počinjem i gde se ja završavam

zato što su se atomi i molekuli moje ruke

stopili sa atomima i molekulima zida.

I sve što mogu da osetim jeste ta energija - energija.

I pitam se: "Šta mi je, šta ne valja?

Šta se događa?" I u tom trenutku, žamor u mom mozgu

žamor u levoj polovini mog mozga - potpuno utihne.

Baš kao da je neko uzeo daljinski upravljač

i pritisnuo "mute". Totalna tišina.

I isprva sam bila šokirana što sam se zatekla

unutar tihog uma. Ali odmah potom me je

opčinila veličanstvenost sve te energije oko mene.

I pošto više nisam mogla da identifikujem

granice sopstvenog tela, osećala sam se ogromno i prostrano.

Osetila sam se sjedinjeno sa svom energijom unaokolo,

i tamo mi je bilo predivno.

A onda se odjednom moja leva hemisfera ponovo

uključi i kaže mi, "Hej! Imamo problem!"

Imamo problem! Treba nam pomoć."

I ja mislim, "Ah! imam problem.

Imam problem." I krenem, "OK. OK. Imam problem."

Ali onda odmah odlutam nazad

u svest - i od milošte

taj prostor zovem La La Land (Dembelija).

Ali tamo je bilo divno. Zamislite kako bi to bilo

da vam se potpuno prekine veza s mozgom

taj žamor koji vas povezuje sa spoljnim svetom.

I eto mene u tom prostoru i moj posao -

i sav stres vezan za posao - nestao.

I osećala sam se lakše u svom telu. I zamislite:

svi odnosi sa spoljnim svetom i svi

stresori vezani za sve njih - sve je nestalo.

I osetila sam takav mir.

I zamislite kako bi to bilo da izgubite 37 godina emotivnog nasleđa!

(Smeh) O, osetila sam euforiju.

Euforiju. Bilo je prelepo.

A onda, opet se vrati moja leva hemisfera i kaže:

"Hej! Moraš da obratiš pažnju.

Moramo da nađemo pomoć." I ja mislim: "Moram da nađem pomoć.

Moram da se fokusiram."

I izađem iz tuš-kabine i mehanički se

obučem i hodam po stanu,

i razmišljam, "Moram na posao. Moram na posao."

Mogu li da vozim? Mogu li da vozim?"

I u tom trenutku mi se desna ruka potpuno

paralizovala uz bok. I tada sam shvatila:

"O, bože! Imam moždani udar! Imam moždani udar!"

I sledeća stvar koju mi moj mozak kaže je: "Uuu!

Ovo je tako kul." (Smeh) "Ovo je tako kul!

Koliko naučnika koji se bave mozgom ima priliku

da prouči svoj mozak iznutra?"

(Smeh)

A onda mi kroz glavu prođe: "Ali ja sam žena s puno obaveza!"

(Smeh) "Nemam ja vremena za moždani udar!"

I onda kažem: "OK, ne mogu da sprečim moždani udar,

tako da ću ovo da radim nedelju ili dve,

a onda ću da se vratim svojoj rutini. OK.

Tako da moram da pozovem pomoć. Da okrenem posao."

Nisam mogla da se setim broja na poslu,

ali sam se setila da u kancelariji imam vizit-kartu

sa svojim brojem. I odem ja u kućnu kancelariju,

izvučem 10 cm visoku gomilu vizit-karata.

I gledam u karticu na vrhu i iako

mogu jasno u umu da vidim kako moja vizit-karta izgleda

ne mogu da kažem da li je ovo

moja kartica ili nije, jer su mi pred očima sve sami pikseli.

I pikseli reči se utapaju

u piksele pozadine i piksele simbola

i prosto ne mogu da odredim šta je šta.

I onda sačekam ono što zovem talas jasnoće.

U tom trenutku mogu da se

ponovo uvežem s normalnom stvarnošću i da kažem

ovo nije ta kartica... ovo nije ta kartica... ovo nije ta kartica.

Trebalo mi je 45 minuta da prođem 3 cm

kroz gomilu kartica.

U međuvremenu, tokom 45 minuta, izliv

u mojoj levoj hemisferi postaje sve veći.

Ne razumem brojeve. Ne razumem telefon,

ali to je jedini plan koji imam.

I uzmem slušalicu i stavim je tu. I uzmem vizit-kartu

stavim je pred sebe i

povezujem oblik crtica na kartici

sa oblikom crtica na slušalici.

Ali onda odlutam nazad u Dembeliju

i kada se vratim ne sećam se da li sam već

okrenula te brojeve.

Tako da sam morala da držim svoju paralizovanu ruku

kao patrljak dok sam prolazila brojeve i pritiskala ih

tako da, kada se vratim u normalnu

stvarnost, mogu da kažem, "Da, taj broj sam već okrenula."

Konačno, okrenem ceo broj

i slušam telefon i

moj kolega se javi i kaže mi

"Vu vu vu vu". (Smeh) I ja pomislim:

"O bože, zvuči kao zlatni ritriver!"

I ja njemu kažem - sasvim jasno u mom umu, kažem mu:

"Džil ovde! Treba mi pomoć!"

A moj glas ispadne "Vu vu vu vu vu".

I mislim: "O bože, zvučim kao zlatni ritriver".

Nisam mogla da znam - nisam znala da

ne mogu da progovorim ili razumem jezik dok nisam probala.

I on je shvatio da mi treba pomoć i pozvao je pomoć.

I malo kasnije, ja se tako vozim u

ambulatnim kolima preko Bostona iz jedne bolnice u Glavnu bolnicu

i sklupčam se u malu fetusnu loptu.

I baš kao balon u kome je ostao tračak vazduha,

baš, baš pravo iz balona, osetila sam

kako se moja energije podiže - i samo kako mi se duh predaje.

I u tom trenutku sam znala da

više nisam koreograf svoga života.

I ili će doktori spasiti moje telo i pružiti mi

drugu priliku da živim ili bi ovo možda mogao

biti moj trenutak prelaska.

Kada sam se probudila kasnije popodne, sa šokom

sam otkrila da sam još uvek živa. Kada sam osetila svoj duh

kako se predaje, oprostila sam se sa životom.

I moj um je sada bio zaustavljen između dve

suprotstavljene ravni stvarnosti. Stimulansi

su na moje čulne sisteme delovali kao čist bol.

Svetlost mi je progorevala mozak kao plamen, a zvuci

su bili toliko glasni i haotični da nisam mogla da

razaberem glas od pozadinskog šuma

i samo sam želela da pobegnem. Zato što nisam mogla da odredim

položaj mog tela u prostoru, osećala sam se ogromnom i prostranom

kao duh tek oslobođen iz boce.

I moj duh je sukljao slobodno, kao veliki kit

klizeći kroz more tihe euforije.

Nirvana. Našla sam Nirvanu. I sećam se da sam mislila

kako nema šanse da ću ikada moći da uguram

svu svoju ogromnost nazad u ovo sićušno telašce.

Ali onda sam shvatila: "Ali, još uvek sam živa! Još uvek sam živa

i našla sam Nivranu. I ako sam

našla Nirvanu i još sam živa, onda svako

živi može da nađe Nirvanu." I zamislila sam svet

prepun predivnih, mirnih, saosećajnih

ljudi punih ljubavi koji znaju da mogu da dođu

u ovaj prostor bilo kada. I da mogu da

namerno iskorače nadesno iz svoje

leve hemisfere i nađu ovaj mir. A onda sam

shvatila koliko bi ogroman dar ovo iskustvo

moglo biti, kakav udar uvida bi ovo moglo biti

o tome kako živimo svoje živote. I to me motivisalo da se oporavim.

Dve i po nedelje posle izliva,

hirurzi su izvršili operaciju i uklonili ugrušak krvi

veličine loptice za golf koji je pritiskao moje jezičke centre.

Evo mene s mojom mamom,

koja je pravi anđeo u mom životu. Trebalo mi je osam godina da se potpuno oporavim.

Pa ko smo to mi? Mi smo životna sila univerzuma,

spretni s rukama i sa dva kognitivna uma.

I imamo moć da biramo, od trenutka do trenutka,

ko i kako želimo da budemo u ovom svetu.

Ovde, sada, mogu da zakoračim u

svest moje desne hemisfere, gde smo mi.

Ja sam snaga životne sile univerzuma.

Ja sam snaga životne sile 50 triliona predivnih

molekularnih duhova koji sačinjavaju moj oblik, jedno sa svime što postoji.

Ili mogu da odaberem da kročim u svest moje

leve hemisfere, gde postajem jedna individua,

čvrsto agregatno stanje. Izdvojena iz toka,

izdvojena od vas. Ja sam dr Džil Bolte Tejlor:

intelektualac, neuroanatom. To su "mi" unutar mene.

Šta biste vi odabrali? Šta odabirate? I kada?

Ja verujem da što više vremena utrošimo

odabirući da upravljamo dubokim tokovima unutrašnjeg mira

u našim desnim hemisferama, više mira ćemo

odašiljati u svet i naša planeta će biti tim mirnija.

I mislila sam da je to ideja vredna širenja.