Zašto je zemljotrese tako teško predvideti? - Žan-Baptist P. Kel

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/why-are-earthquakes-so-hard-to-predict-jean-baptiste-p-koehl

Godine 132 naše ere, Džang Heng je predstavio svoj najnoviji izum: veliku vazu koja je, kako je tvrdio, mogla da im kaže kada god bi se desio zemljotres u krugu od više stotina milja. U današnje vreme se više ne oslanjamo na ćupove kao sistem upozorenja, ali zemljotresi su još uvek izazov za sve koji pokušavaju da ih prate. Zašto je zemljotrese tako teško predvideti i kako možemo poboljšati njihovo predviđanje? Istražuje Žan-Baptist P. Kel.

Lekcija Žan-Baptist P. Kel, u režiji studija Kabong.

Godine 132. naše ere,

kineski učenjak Džang Heng

predstavio je dvoru dinastije Han
svoj najnoviji izum.

Veliku vazu koja je, kako je tvrdio,

mogla da im kaže kad god bi se dogodio
zemljotres u njihovom kraljevstvu,

uključujući i pravac
u kom bi trebalo poslati pomoć.

Dvor je bio pomalo skeptičan,

pogotovo kada se naprava aktivirala
jednog naizgled mirnog popodneva.

Ali kada je glasnik došao
nekoliko dana kasnije,

njihove sumnje
su se pretočile u zahvalnost.

Danas ne moramo više da se uzdamo u ćupove

da bismo identifikovali
seizmološke aktivnosti,

ali zemljotresi i dalje predstavljaju
jedinstveni izazov

onima koji pokušavaju da ih otkriju.

Zašto je zemljotrese
tako teško predvideti,

i kako možemo postati bolji
u njihovom predviđanju?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje,

moramo razumeti neke teorije
o samom nastanku zemljotresa.

Zemljina kora je sačinjena od nekoliko
velikih, zupčastih stenovitih ploča

koje se zovu tektonske ploče

i koje plutaju na vrelom, delimično
otopljenom sloju zemljinog omotača.

Ovo dovodi do toga da se ploče
veoma sporo razdvajaju,

od 1 do 20 centimetara godišnje.

Ali ovi sićušni pokreti su dovoljno moćni

da stvore duboke pukotine
u pločama koje se dodiruju.

U nestabilnim zonama,

sve jači pritisak može na kraju
da izazove zemljotres.

Dovoljno je teško pratiti
ove minijaturne pokrete,

a kamoli faktore koji ove promene
pretvaraju u seizmološke aktivnosti.

Različiti rasedi imaju različite stene,

od kojih su neke jače ili slabije
kada su pod pritiskom.

Različite stene takođe različito reaguju
pri trenju i visokoj temperaturi.

Neke se delimično tope i mogu oslobađati
tečnost za podmazivanje

sačinjenu od otopljenih minerala

koja umanjuje trenje.

Ali neke ostaju suve,

sa opasnom tendencijom
akumulacije pritiska.

Svi ovi rasedi su pod dejstvom
promenljive gravitacione sile,

kao i kretanja užarenih stena
koje se kreću kroz zemljin omotač.

Dakle, koje od ovih skrivenih varijabli
bi trebalo analizirati,

i kako se one uklapaju u naš mehanizam
za poboljšanje predviđanja?

Kako se neke od ovih sila
pojavljuju kao konstanta u većoj meri,

ponašanje ovih ploča je donekle ciklično.

Danas mnogi naši pouzdani zaključci
proističu iz dugoročnog prognoziranja,

povezano sa činjenicama gde i kada
se zemljotres prethodno dogodio.

Na milenijumskom nivou,

ovo nam pomaže da pravimo predviđanja
o tome kada će veoma aktivne rasede,

kao što je San Andreas,

pogoditi veliki zemljotres.

Ali, zbog mnogo uključenih činilaca,

ovaj metod može predvideti
samo nepouzdan vremenski okvir.

Da bi predvideli događaje
u bližoj budućnosti,

istraživači ispituju vibracije
koje zemlja emituje pre potresa.

Geolozi već dugo koriste seizmometre

da bi otkrili i mapirali
ove male promene u zemljinoj kori.

U današnje vreme, većina pametnih telefona
takođe ima sposobnost

da detektuje primarne seizmološke talase.

Sa mrežom telefona širom sveta,

naučnici bi možda mogli da sastave bogat

i detaljan sistem upozorenja
koji alarmira ljude o dolazećem potresu.

Na žalost, telefoni možda nisu u stanju
da unapred pruže potrebno obaveštenje

za sprovođenje bezbedonosnog protokola.

Ali ova precizna očitavanja
bi i dalje bila korisna

kao mehanizam predviđanja,
kao što je NASA-in softver „Quakesim”,

koji može da koristi izuzetno detaljnu
mešavinu geoloških podataka

da identifikuje rizične regione.

Ipak, nedavne studije ukazuju

da većina predznaka zemljotresa
može biti nevidljiva svim tim senzorima.

Godine 2011,

pre nego što će zemljotres pogoditi
istočnu obalu Japana,

u blizini su istraživači zabeležili
iznenađujuće visoku koncentraciju

para radioaktivnih izotopa:
radona i torona.

Kako se pritisak povećava u zemljinoj kori
upravo trenutak pre zemljotresa,

mikropukotine dozvoljavaju ovim gasovima
da pobegnu na površinu.

Ovi naučnici smatraju da, ako napravimo
široku mrežu detektora para radon-toron

u područjima sklonim zemljotresu,

to bi mogao postati
sistem upozorenja koji obećava -

koji bi možda mogao da predvidi potrese
nedelju dana unapred.

Naravno, nijedna od ovih tehnologija

nije tako korisna kao gledanje
duboko u unutrašnjost same zemlje.

Uz dublji pogled, možda bismo mogli
da otkrijemo i predvidimo

velike geološke promene
u sadašnjem vremenu,

spasavajući verovatno
na desetine hiljada života godišnje.

Za sada,

ove tehnologije nam mogu pomoći
da se pripremimo i brzo reagujemo

u područjima gde je to potrebno,

bez čekanja uputstva od vaze.