Čisto zbog rasprave

Zašto raspravljamo? Da iznesemo više argumenata od protivnika, da ih ubedimo da nisu u pravu i, pre svega, da pobedimo!... Jel' tako? Filozof Danijel H. Koen pokazuje kako naš najjednostavniji oblik rasprave – rat u kome jedna osoba mora da pobedi, a druga da izgubi – propušta prave koristi upuštanja u aktivno neslaganje. (Snimljeno na TEDxColbyCollege.)

Moje ime je Den Koen i ja sam akademik.

I to znači da argumentujem.

To je važan deo mog života
i volim da se raspravljam.

Nisam samo akademik već i filozof,

pa volim da mislim
da sam prilično dobar u raspravljanju.

Ali takođe volim
da puno razmišljam o raspravljanju.

Razmišljajući o raspravljanju
naleteo sam na neke zagonetke

i jedna od zagonetki je ta

da kako sam razmišljao
o raspravljanju tokom godina,

a sada su to već decenije,
postao sam bolji u raspravljanju,

ali što više raspravljam
i što sam bolji u tome, to više gubim.

I to je zagonetka.

A druga zagonetka je
da mi je to u stvari u redu.

Zašto mi je u redu da gubim

i zašto mislim da dobri raspravljači

u stvari bolje gube?

Ima i još nekih zagonetki.

Jedna je: zašto raspravljamo?
Ko ima koristi od rasprave?

I kad razmišljam o raspravama,
govorim o –

nazovimo ih akademskim raspravama
ili saznajnim raspravama,

gde je ulog nešto saznajno.

Da li je ova tvrdnja tačna?
Da li je ova teorija dobra?

Da li je ovo ostvarivo tumačenje
podataka ili teksta?

I tako dalje. Nisam baš zainteresovan
za rasprave o tome

čiji je red da pere sudove
ili ko treba da iznese đubre.

Da, imamo i te rasprave takođe.

Obično dobijam te rasprave
jer znam trikove.

Ali to nisu važne rasprave.

Zainteresovan sam
za akademske rasprave danas

i evo onoga što me zbunjuje.

Prvo, šta dobri raspravljači dobiju
kad dobiju raspravu?

Šta dobijam ako vas ubedim

da utilitarizam nije baš pravi okvir
za razmišljanje o etičkim teorijama?

Šta onda dobijamo kada dobijemo raspravu?

Čak pre toga, ono što je meni važno je

da li imate ideju
da Kantova teorija funkcioniše

ili je Mil pravi etičar kog treba slediti?

Ne smeta mi ako mislite

da je funkcionalizam
upotrebljiva teorija uma.

Zašto onda uopšte pokušavamo
da raspravljamo?

Zašto pokušavamo
da ubedimo druge ljude

da veruju u stvari
u koje ne žele da veruju?

I da li je to čak pristojno?

Da li je to lep način ophođenja
sa drugim ljudskim bićem,

pokušati učiniti da misle nešto
što ne žele da misle?

U odgovoru ću se pozvati

na tri modela rasprave.

Prvi model, nazovimo ga
dijalektički model –

kad mislimo o raspravi kao o ratu
i znate kako to izgleda.

Ima puno vriske i vike

i pobeđivanja i gubljenja

i to nije baš koristan
model raspravljanja,

ali je vrlo uobičajen i ukorenjen.

Ali postoji drugi model rasprave:
rasprave kao dokazi.

Pomislite na raspravu matematičara.

Evo mog dokaza.
Je l' funkcioniše? Je l' valja?

Da li su pretpostavke opravdane?
Da li su izvođenja valjana?

Da li zaključak sledi iz pretpostavki?

Bez opozicije, bez neprijateljstva,

bez obaveznog raspravljanja
u neprijateljskom smislu.

Ali treba imati na umu
i treći model

koji će, ja mislim, biti veoma koristan

i to su rasprave kao predstave,

rasprave pred publikom.

Možemo zamisliti političara
koji pokušava da predstavi gledište,

pokušava da ubedi publiku u nešto.

Ali postoji drugi oblik ovog modela
za koji stvarno mislim da je važan.

Naime, kada raspravljamo pred publikom,

ponekad ona ima
više ulogu učesnika u raspravi

to jest, rasprave su takođe
saslušanja pred porotom

koja presuđuje i donosi odluku.

Nazovimo ovo retoričkim modelom,

gde treba da skrojite vaše
argumente za publiku pred vama.

Ako predstavite zdrav,
dobro postavljen,

čvrst argument na engleskom
pred frankofonom publikom,

to prosto neće funkcionisati.

Imamo ove modele – raspravu kao rat,

raspravu kao dokaz
i raspravu kao predstavu.

Od ova tri,
rasprava kao rat je dominantna.

Ona dominira u tome
kako govorimo o raspravama,

dominira u tome
kako razmišljamo o argumentima

i zbog toga oblikuje
ono kako raspravljamo,

naše ponašanje u raspravama.

Kada razgovaramo o argumentima,

da, razgovaramo
vrlo militarističkim jezikom.

Hoćemo jake argumente,
koji imaju puno oštrine,

argumente koji pogađaju tačno u metu.

Hoćemo da imamo
podignute odbrane i spremne strategije.

Hoćemo argumente koji ubijaju.

To su argumenti koje hoćemo.

To je dominantan način
razmišljanja o argumentima.

Kad govorim o argumentima, to je verovatno

ono što ste pomislili,
neprijateljski model.

Ali metafora rata, paradigma rata

ili model za razmišljanje
o raspravama ima,

ja mislim, deformišuće efekte
na ono kako raspravljamo.

Prvo, uzdiže taktiku iznad sadržaja.

Možete uzeti čas iz logike, argumentaciju.

Naučićete sve o izgovorima
koje ljudi koriste

da bi pokušali da pobede u raspravi,
pogrešnim koracima.

Ovo preuveličava aspekt "mi protiv njih".

Raspravu čini neprijateljskom.
Polarizuje je.

I jedini predvidivi ishodi

su trijumf, veličanstveni trijumf
ili bedan, sraman poraz.

Mislim da su to deformišući efekti
i najgore od svega,

kao da sprečavaju stvari
kao što su pregovori

ili dogovaranje ili kompromis

ili saradnja.

Razmislite o tome.

Jeste li ikada ušli u raspravu misleći:
"Hajde da ispregovaramo o nečemu,

a ne da se borimo oko toga.

Šta možemo da rešimo zajedno?"

I mislim da metafora "rasprava kao rat"

sprečava ove druge vrste
rešavanja rasprave.

I konačno, ovo je stvarno najgora stvar,

rasprave nas ne vode nikuda.

One su ćorsokaci.

One su kružne raskrsnice
ili zastoji u saobraćaju u razgovoru.

Ne stižemo nikuda.

I još jedna stvar, kao predavaču

ovo mi stvarno smeta:

ako je rasprava rat, onda to podrazumeva

učenje uz gubljenje.

Da objasnim šta mislim.

Recimo da vi ja raspravljamo.

Vi verujete u tvrdnju T, a ja ne.

I ja kažem: "Zašto ne verujete u T?"

I vi mi date vaše razloge.

I ja prigovorim i kažem: "A šta ako...?"

I vi odgovorite na moj prigovor.

I ja imam pitanje: "Na šta mislite?

Kako se to primenjuje u ovom slučaju?"
I vi odgovorite na moje pitanje.

Pretpostavite na kraju dana,

prigovarao sam,
dovodio sam u pitanje,

izneo sam sve vrste
suprotnih mišljenja

i u svim slučajevima odgovorili ste
tako da sam bio zadovoljan.

Tako da na kraju dana kažem:

"Znate šta? Mislim da ste u pravu. T."

Tako da imam novo uverenje.
I to nije bilo kakvo uverenje,

nego jasno, ispitano,

testirano u borbi.

Veliki saznajni dobitak.
Ok. Ko je dobio tu raspravu?

Metafora rata nas primorava
da kažemo

da ste vi pobedili, iako sam ja onaj
koji je ostvario saznajni dobitak.

Šta ste vi dobili saznajno
od ubeđivanja mene?

Naravno, od toga ste dobili
neko zadovoljstvo,

možda vam je ego porastao,

možda ste dobili neki profesionalni status
u tom polju.

Ovaj tip je dobar raspravljač.

Ali saznajno – samo sa tačke gledišta
saznanja – ko je pobednik?

Metafora rata nas tera da razmišljamo

da ste vi pobednik, a da sam ja izgubio

i pored toga što sam dobio.

Nešto nije u redu sa tom slikom.

I to je slika koju bih stvarno hteo
da promenimo ako možemo.

Kako možemo da nađemo načine
da učinimo da rasprave

doprinesu nečem pozitivnom?

Ono što nam treba
su nove strategije izlaska iz rasprava.

Ali nećemo imati nove
strategije izlaska iz rasprava

dok ne budemo imali nove
polazne pristupe raspravama.

Treba da razmišljamo
o novim vrstama rasprava.

Da bismo to uradili, pa,

ne znam kako to da uradimo.

To su loše vesti.

Metafora "rasprava kao rat" je monstrum.

Prosto se nastanila u našem umu

i nema čarobnog metka koji će je ubiti.

Nema čarobnog štapića
koji će učiniti da nestane.

Nemam odgovor.

Ali imam neke predloge

i evo mog predloga.

Ako hoćemo da razmišljamo
o novim vrstama rasprava,

ono što treba da uradimo je
da razmišljamo o novoj vrsti raspravljača.

Pokušajte ovo.

Pomislite na sve uloge
koje ljudi igraju u raspravama.

Tu su zagovornik i oponent

u neprijateljskoj, dijalektičkoj raspravi.

Tu je publika u retoričkim raspravama.

Tu je onaj koji zaključuje
u raspravi kao dokazivanju.

Sve ove različite uloge.
Možete li sada zamisliti raspravu

u kojoj ste vi onaj koji raspravlja,
ali ste takođe i u publici

i gledate sebe kako raspravljate?

Možete li da zamislite sebe
kako raspravljate

i gubite raspravu, pa ipak
na kraju rasprave kažete:

"Oh, ovo je bila dobra rasprava."

Možete li to da uradite?
Mislim da možete.

I mislim da, ako zamislite
tu vrstu rasprave

u kojoj gubitnik kaže pobedniku

i publika i porota mogu da kažu:

"Da, to je bila dobra rasprava",

onda ste zamislili dobru raspravu.

I više od toga, mislim da ste zamislili

dobrog raspravljača, takvog

kakav biste vi trebalo
da pokušate da budete.

Ja gubim puno rasprava.

Potrebna je vežba da biste postali
dobri u raspravljanju

u smislu da budete u stanju
da izvučete korist iz gubljenja,

ali srećom, imam puno kolega

koji su bili voljni da istupe
i omoguće mi tu vežbu.

Hvala vam.

(Aplauz)