Како да ефикасније користите време (према машинама) - Брајан Кристијан

Погледајте целу лекцију на: https://ed.ted.com/lessons/how-to-manage-your-time-more-effectively-according-to-machines-brian-christian

Људска бића и компјутери имају заједнички проблем како да ураде што је више могуће у ограниченом временском периоду. Током протеклих педесетак година, компјутерски научници су научили пуно добрих стратегија за ефикасно коришћење времена и имају пуно искуства везано за то шта може поћи по злу. Брајан Кристијан дели са нама како ова сазнања можемо да употребимо и искористимо своје животе на најбољи могући начин.

Лакцију припремио: Брајан Кристијан, анимација: Адријатик Анимација

Лета 1997. године,

Насина летелица „Патфајндер“
слетела је на површину Марса

и почела да шаље невероватне,
историјске слике назад на Земљу.

Али, неколико дана након тога,
нешто је кренуло по злу.

Слање је обустављено.

„Патфајндер“ је, у ствари, одуговлачио;

стално је био заузет, али није успевао
да одради свој најважнији посао.

Шта се дешавало?

Постојала је грешка, испоставило се,
у његовом планеру.

Сваки оперативни систем
има нешто под називом планер,

који говори процесору колико дуго
треба да ради на неком задатку

пре него што пређе на други,

као и на шта да пређе.

Ако се то уради како ваља,

компјутери се несметано пребацују
са једног на други задатак

да стварају илузију
да се све дешава истовремено.

Али, сви знамо шта се дешава
када ствари пођу по злу.

Ово би требало, ако ништа друго,
да нам пружи бар делимичну утеху.

Чак су и компјутери некада преоптерећени.

Можда нам сазнања о информатици планирањa

могу дати неке идеје о сопственим,
људским борбама са временом.

Једно од првих сазнања
је да целокупно време

које проведете за одређивање
радних приоритета

није потрошено да урадите посао.

На пример, рецимо да, када проверавате
свој инбокс, брзо прегледате све поруке

и одаберете најважније.

Када једном то завршите, поновите то.

Делује разумно, али овде се јавља проблем.

Ово је познато под називом
алгоритам квадратног времена.

Са инбоксом који је два пута пунији,

за пребацивање на следећи мејл
би требало два пута више времена

и требало би да одрадите
два пута више посла.

Ово значи четири пута више рада.

Програмери оперативног система Линукс

наишли су на сличан проблем 2003. године.

Линукс је рангирао према важности
сваки свој појединачни задатак,

а понекада би му требало више времена
за рангирање задатака него извршење.

Нелогично решење програмера
било је да целокупно рангирање замене

ограниченим бројем
„кофица“ са приоритетима.

Систем је био мање прецизан

када се ради о следећој ствари
коју треба урадити,

али више него добар што се тиче
времена потрошеног за напредак.

Па, са свим својим имејловима, инсистирање
на томе да се најважније ствари ураде прво

може довести до катастрофе.

Ако ујутру имате три пута
пунији инбокс него обично,

биће потребно девет пута
више времена да се то рашчисти.

Боље би било да одговарате
хронолошким редом или чак насумично!

Изненађујуће је што одустајање од тога
да радите ствари по савршеном распореду

може бити кључна ствар да их одрадите.

Још једно сазнање које проистиче
из компјутерског планирања

везано је за једну од најдоминантнијих
карактеристика модерног живота - сметње.

Када се компјутер пребаци
са једног на други задатак,

мора да уради оно што називамо
заменом контекста,

при чему обележава
где је стао у једном задатку,

избацује старе податке
из своје меморије и убацује нове.

Свака од ових радњи има своју цену.

Сазнање у овом случају
је да постоји основна равнотежа

између продуктивности и реаговања.

Завршавање великог посла значи
свођење замене контекста на минимум.

Али, брзо реаговање подразумева реакцију
сваки пут када нешто искрсне.

Ова два принципа се суштински не слажу.

Уочавање овог неслагања нам омогућава

да одлучимо где желимо
да успоставимо равнотежу.

Очигледно решење је смањење сметњи.

Мање очигледно је да их групишемо.

Ако никакво обавештење или имејл
не захтевају одговор

у року од, рецимо, једног сата,

онда толико често и треба да их
проверавате; не чешће од тога.

У информатици се ова идеја
назива сједињењем сметњи.

Уместо да решавате ствари
када се јављају -

Ох, миш је померен?

Дугме је притиснуто?

Преузимање тог фајла је напредовало? -

систем групише ове сметње заједно

на основу тога колико дуго може да чека.

Године 2013, сједињење сметњи

покренуло је огромно побољшање
код трајања батерије за лаптоп.

То је зато што одлагање сметњи

омогућава да систем провери све одједном,

а затим да се брзо врати
у стање у ком не троши пуно енергије.

Као и са компјутерима,
исти је случај са нама.

Можда ће усвајање сличног приступа

дозволити нама, корисницима,
да повратимо сопствену пажњу

и да нам врати једну од ствари
које су ретке у модерном животу - одмор.