Зашто треба да читате дела Чарлса Дикенса? - Изолт Гилеспи (Iseult Gillespie)

Погледајте целу лекцију на: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-charles-dickens-iseult-gillespie

Сироче које гладује тражи још једну порцију цицваре. Уседелица која полако нестаје у својој похабаној венчаници. Тврдица каменог срца кога мучи дух протеклих Божића. Више од века је протекло од смрти Чарлса Дикенса, али ови ликови из његових дела су и даље препознатљиви. Али, које су то карактеристике Дикенсовог писања које га чине толико специјалним? Изолт Гилеспи истражује ово питање.

Лекцију припремио: Изолт Гилеспи, режирао: Компот колектив

Сироче које гладује тражи
још једну порцију цицваре.

Уседелица која полако нестаје
у својој похабаној венчаници.

Тврдица каменог срца кога мучи
дух протеклих Божића.

Више од века је протекло
од смрти Чарлса Дикенса,

али ови ликови из његових дела
и даље су препознатљиви.

Његово стваралаштво је толико упечатљиво
да је добило сопствени придев.

Али, које то карактеристике Дикенсовог
писања га чине толико посебним?

Дикенсов измишљени свет
је препун ишчекивања

у мрачним поставкама,
преокретима и мистеријама.

Ове карактеристике његовог рада
терале су његову публику да жели још.

Када су први пут објављене,
његове приче су биле у деловима,

што значи да је сваки пут
објављено неколико поглавља

у приступачним књижевним часописима,

а тек касније су поново
штампана као књиге.

Ово је покренуло грозничава нагађања
у вези са клифхенгерима

и расплетима које је осмислио.

Објављивање у деловима
није само пружило књижевност

широј читалачкој публици

и терало их да наставе да читају,

већ је повећало и помаму за самим писцем.

Дикенс је постао посебно популаран
због своје довитљивости,

којом је обасипао своје чудне ликове
и сатиричне радње.

Његови ликови демонстрирају
чисту апсурдност људског понашања,

а њихова имена често персонификују
особине или друштвени положај,

као што је угњетени Боб Крачит,

љигави Јураја Хип

и весели Септимус Криспаркл.

Дикенс поставља ове живописне ликове
у сложене друштвене позадине,

које опонашају друштво у којем је живео.

На пример, често се бавио

променама које је донела
Индустријска револуција.

Током овог периода,

нижа класа је имала
грозне услове рада и живота.

Сам Дикенс је доживео
ову недаћу у детињству,

када је био приморан да ради у фабрици
која је производила пасту за ципеле,

након што му је отац отишао у затвор
због неплаћања дугова.

Ово је утицало на опис
затвора Маршалзи у „Малој Дорит“,

где лик из наслова брине
о свом оцу у затвору.

Затвори, сиротишта или сиромашне четврти
можда делују као мрачна поставка за причу,

али су они омогућили Дикенсу
да баци светло

на живот најнеприметнијих људи у друштву.

У „Николасу Никлбију“,

Николас почиње да ради
са учитељем Вакфордом Сквирсом.

Убрзо схвата да Сквирс спроводи превару

и преузима нежељену децу
од њихових родитеља уз надокнаду

и подвргава их насиљу и немаштини.

„Оливер Твист“ се такође бави недаћама
деце која су штићеници државе,

приказујући бруталне услове
у сиротињском дому

у ком Оливер преклиње г. Бамбла за храну.

Када побегне у Лондон,
упада у замку криминалног подземља.

Ове приче често приказују
живот у Викторијанском добу

као прљав, искварен и окрутан.

Али, Дикенс је своје време видео
и као период у ком старе традиције бледе.

Лондон је постајао
инкубатор модерног света

кроз нове обрасце у индустрији,
трговини и друштвеној покретљивости.

Дикенсов Лондон је,
према томе, дуалистичко место -

немилосрдан свет који је истовремено
испуњен чудесима и могућностима.

На пример, енигма у „Великим очекивањима“

усредсређена је на потенцијал Пипа,

сирочета кога је из тмине извукао
анонимни добротвор

и винуо га до високог друштва.

У својој потрази за сврхом,

Пип постаје жртва туђих амбиција
везаних за њега

и мора да преговара
са сумњивим сојем људи.

Као и многи Дикенсови главни ликови,

положај сиротог Пипа се константно мења,

што је само један од разлога
зашто је читање Дикенсових дела

велико уживање за читаоца,

док је у исто време
велика недаћа за његове ликове.

Дикенс би обично понудио јасан расплет
до краја својих романа,

уз изузетак „Мистерије Едвина Друда“.

Роман се бави детаљима нестанка сирочета,
Едвина, под чудним околностима.

Међутим, Дикенс је умро
пре него што је завршио роман

и није оставио никакве белешке
о разрешењу мистерије.

Читаоци настављају
да острашћено расправљају

о томе кога је Дикенс одредио за убицу

и да ли је Едвин Друд уопште био убијен.

Кроз многе адаптације,

књижевна признања

и на страницама Дикенсових романа,

његов искричав језик
и панорамски поглед на свет

настављају да одзвањају.

Данас придев дикенсоновски

често подразумева
бедне услове за рад и живот,

али описивање романа као дикенсоновског
је обично велика похвала

јер наговештава причу
у којој се истинска аватура и откриће

јављају на најнеочекиванијим местима.

Иако се често бавила мрачним материјалом,

Дикенсова продорна оштроумност
је увек успевала

да пронађе светло
у најмрачнијим ћошковима.