Može li predrasuda ikada biti dobra stvar?

Često mislimo da su pristrasnosti i predrasude ukorenjeni u neznanju. Ali kako psiholog Pol Blum nastoji da prikaže, predrasude su često prirodne, racionalne... čak i moralne. Ključ, kaže Blum, jeste razumeti kako naše sopstvene pristrasnosti deluju - tako da možemo preuzeti kontrolu kada one pogreše.

Kada pomislimo na predrasude
i pristrasnosti,

skloni smo da mislimo na glupe
i zle ljude

koji rade glupe i zle stvari.

Ovu ideju je lepo sumirao

britanski kritičar Vilijem Hezlit,

koji je napisao: "Predrasuda je
dete neznanja."

Želim da pokušam da vas ovde uverim

da je ovo pogrešno.

Želim da pokušam da vas uverim

da su predrasude i pristrasnosti

prirodne, često su racionalne,

i često su čak i moralne,

i mislim da čim ovo budemo razumeli,

bićemo u boljem položaju da ih razumemo

kada krenu po zlu,

kada imaju užasne posledice,

i bićemo u boljem položaju
da znamo šta da radimo

kada se ovo dogodi.

Dakle, počnimo sa stereotipima.
Vi me gledate,

znate moje ime,
znate izvesne podatke o meni,

i mogli biste da donesete
neke zaključke.

Mogli biste da pravite pretpostavke
o mojoj nacionalnosti,

mojoj političkoj pripadnosti,
mojim religijskim uverenjima.

Stvar je u tome
da su ove procene uglavnom tačne.

Mi smo veoma dobri u ovakvim stvarima.

I veoma smo dobri

jer naša sposobnost
da stereotipišemo ljude

nije samo proizvoljni hir uma,

već je pre specifičan primer

opštijeg procesa,

a to je da imamo iskustvo

sa stvarima i ljudima u svetu

koji upadaju u kategorije,

i možemo da koristimo to iskustvo
da pravimo generalizacije

o novim slučajevima ovih kategorija.

Svako ovde ima dosta iskustva

sa stolicama i jabukama i psima,

i na osnovu toga, mogli biste uočiti

nepoznate primere i mogli biste pogoditi,

možete sedeti na stolici,

možete pojesti jabuku, pas će lajati.

Sad, možda grešimo.
Stolica bi mogla

da se sruši ako sednete na nju,

jabuka bi mogla biti otrovna,
pas možda ne bi lajao,

i zapravo, ovo je moj pas Tesi,
koji ne laje.

Ali većim delom, mi smo dobri u ovome.

Većim delom, pravimo dobre pretpostavke

kako u socijalnom
tako i u nesocijalnom domenu,

i kad ne bismo mogli da to činimo,

kad ne bismo mogli da nagađamo
o novim slučajevima na koje nailazimo,

ne bismo preživeli.

I zapravo, Hezlit kasnije
u svom izvrsnom eseju

priznaje ovo.

On piše: "Bez pomoći predrasude i navike,

ne bih bio u stanju
da pronađem put kroz sobu,

niti da znam kako da se rukovodim
u bilo kojim okolnostima,

niti šta da osećam
u bilo kom životnom pogledu."

Ili uzmite naklonosti.

Ponekad delimo svet na nas protiv njih,

na unutar grupe protiv van grupe,

i ponekad kada ovo činimo,

znamo da radimo nešto pogrešno,

i nekako se stidimo toga.

Ali u drugim prilikama se ponosimo time.

Otvoreno to priznajemo.

Moj omiljeni primer ovoga

jeste pitanje koje je došlo iz publike

na republikanskoj debati
pred poslednje izbore.

(Video) Anderson Kuper:
Stižemo do vašeg pitanja,

pitanja u sali, u vezi sa
inostranom pomoći? Da, gospođo.

Žena: Američki narod pati

u našoj zemlji baš sada.

Zašto nastavljamo da šaljemo
inostranu pomoć

drugim zemljama

kada nam je potrebna sva pomoć
koju možemo da pribavimo za sebe?

AK: Guverneru Peri, šta kažete na to?

(Aplauz)

Rik Peri: Apsolutno, ja smatram da -

Pol Blum: Svako od ljudi na sceni

se složio sa premisom njenog pitanja,

a to je da bi, kao Amerikanci,
trebalo da više brinemo

o Amerikancima nego o drugim ljudima.

I zapravo, uopšte,
ljudima često upravljaju

osećanja solidarnosti, lojalnosti,
ponosa, patriotizma,

prema njihovoj zemlji ili prema
njihovoj etničkoj grupi.

Bez obzira na politiku, mnogi ljudi
su ponosni što su Amerikanci,

i favorizuju Amerikance u odnosu
na druge zemlje.

Stanovnici drugih zemalja isto osećaju
za svoju naciju,

i isto osećamo za naše nacionalnosti.

Neki od vas mogu ovo odbaciti.

Neki od vas mogu biti takve kosmopolite

da mislite da nacionalnost i državljanstvo

ne bi trebalo da imaju moralnog uticaja.

Ali čak i vi sofisticirani prihvatate

da bi trebalo da postoji neka prednost

data unutar grupe u domenu
prijatelja i porodice,

ljudi kojima ste bliski,

i tako čak i vi pravite razliku

između nas protiv njih.

Sad, ova razlika je dovoljno prirodna

i često dovoljno moralna,
ali može da pođe naopako,

a ovo je bilo deo istraživanja

sjajnog socijalnog psihologa
Henrija Tažfela.

Tažfel je rođen u Poljskoj 1919. godine.

Otišao je na univerzitet u Francuskoj,

jer kao Jevrejin nije mogao
da ide na univerzitet u Poljskoj,

i zatim se priključio francuskoj vojsci

u Drugom svetskom ratu.

Bio je uhvaćen i završio je

kao zarobljenik ratnog logora,

i to je bilo zastrašujuće vreme za njega,

jer ako bi bilo otkriveno da je Jevrejin,

mogao bi biti premešten
u koncentracioni logor,

gde najverovatnije ne bi preživeo.

I zapravo, kada se rat završio
i on je bio oslobođen,

većina njegovih prijatelja
i porodice su bili mrtvi.

On se uključio u različite poslove.

Pomagao je ratnim siročićima.

Ali je imao dugotrajno interesovanje

za nauku predrasuda,

i tako kada se pojavila prestižna
britanska stipendija

za stereotipe, prijavio se za nju,

i dobio ju je,

i onda je započela
ova neverovatna karijera.

A ono čime je počela
njegova karijera jeste uvid da je

način na koji su mnogi ljudi razmišljali

o holokaustu bio pogrešan.

Mnogi ljudi, većina ljudi u to vreme,

vide holokaust kao nekakvu

tragičnu grešku Nemaca,

neku genetsku mrlju,
neku autoritarnu ličnost.

A Tažfel je ovo odbacio.

Tažfel je rekao da je
ono što vidimo u holokaustu

samo preuveličavanje

normalnih psiholoških procesa

koji postoji u svakom od nas.

I da bi ovo istražio,
uradio je seriju klasičnih studija

sa britanskim adolescentima.

U jednoj od tih studija,

britanskim adolescentima
je postavljao najrazličitija pitanja,

i zatim je na osnovu odgovora govorio -

"Pogledao sam vaše odgovore,
i na osnovu njih,

odredio sam da ste ili" -

polovini je rekao -

"ljubitelj Kandinskog,
volite dela Kandinskog,

ili ljubitelj Klea, volite dela Klea."

To je bilo potpuno izmišljeno.

Njihovi odgovori nisu imali veze
sa Kandinskim ili Kleom.

Oni verovatno nisu čuli za te umetnike.

On ih je samo proizvoljno podelio.

Ali ono što je otkrio jeste
da su ove kategorije bile od značaja,

tako da kada je kasnije
davao subjektima novac,

oni su preferirali da daju novac

članovima sopstvene grupe

nego članovima druge grupe.

Još gore,
bili su zapravo najzainteresovaniji

da utvrde razliku

između njihove grupe i drugih grupa,

tako da bi prepustili novac
za sopstvenu grupu

ako bi čineći to
mogli da daju drugoj grupi još manje.

Čini se da se ova sklonost
javlja veoma rano.

Tako je moja koleginica i žena,
Karen Vin, na Jejlu

uradila niz istraživanja sa bebama

gde je izlagala bebe lutkama,

i te lutke imaju
određene preferencije za hranu.

Jedna od lutaka bi mogla da voli boraniju.

Druga lutka bi mogla da voli
integralne krekere.

Testiraju bebine lične preferencije hrane

i bebe tipično više vole
integralne krekere.

Ali pitanje je, da li je ovo važno bebama

u tome kako tretiraju lutke?
A znači dosta.

One obično preferiraju lutku

koja ima isti ukus za hranu
kakav one imaju,

i još gore, one zapravo preferiraju lutke

koje kažnjavaju lutke
sa različitim ukusom za hranu.

(Smeh)

Mi stalno vidimo ovu vrstu unutargrupne,
izvangrupne psihologije.

Vidimo je u političkim sukobima

unutar grupa sa različitim ideologijama.

Vidimo je u svojoj krajnosti
u slučajevima rata,

gde spoljnoj grupi ne samo
da je dato manje,

već je ona dehumanizovana,

kao u nacističkoj perspektivi Jevreja

kao gamadi ili vašaka,

ili američkoj perspektivi
o Japancima kao pacovima.

Stereotipi takođe mogu da pođu naopako.

Dakle, često su racionalni i korisni,

ali ponekad su iracionalni,

daju pogrešne odgovore,

a u drugim prilikama

vode do očigledno nemoralnih posledica.

A slučaj koji je bio najviše izučavan

je slučaj rase.

Postoji fascinantno istraživanje

koje je prethodilo izborima 2008. godine

gde su socijalni psiholozi
promatrali opseg

u kojem su kandidati
bili povezivani sa Amerikom,

kao u nesvesnoj asocijaciji
sa američkom zastavom.

U jednoj od studija su uporedili

Obamu i Mekejna,
i pronašli su da je Mekejn

više smatran Amerikancem nego Obama,

i do izvesne mere,
ljudi nisu toliko iznenađeni što to čuju.

Mekejn je proslavljeni ratni heroj,

i mnogi ljudi bi eksplicitno rekli

da ima više američku priču od Obame.

Ali su takođe uporedili Obamu

sa britanskim premijerom Tonijem Blerom,

i otkrili su da je Bler takođe smatran

kao više američki od Obame,

iako su subjekti eksplicitno shvatali

da on uopšte nije Amerikanac.

Ali oni su reagovali, naravno,

na boju njegove kože.

Ovi stereotipi i pristrasnosti

imaju posledice u stvarnom svetu,

ujedno suptilne i vrlo značajne.

U jednoj skorijoj studiji, istraživači

su stavljali oglase na Ibej
za prodaju bejzbol kartica.

Neke od njih su držale bele ruke,

a druge crne.

To su bile iste bejzbol kartice.

One koje su držale crne ruke

su dobile znatno manje ponude

nego one koje su držale bele ruke.

U istraživanju obavljenom na Stenfordu,

psiholozi su ispitivali slučaj ljudi

osuđenih zbog ubistva bele osobe.

Ispostavilo se,
kada se sve ostalo drži konstantnim,

znatno je verovatnije
da ćete biti pogubljeni

ako izgledate kao čovek sa desne strane

nego kao čovek sa leve strane,

a to je većim delom jer

čovek desno izgleda
više prototipski crno,

više prototipski afroamerički,

i ovo očigledno utiče na odluke ljudi

o tome šta da urade sa njim.

Sada kada znamo sve ovo,

kako da se borimo sa time?

Postoje različiti pristupi.

Jedan pristup je privući

emocionalne reakcije ljudi,

privući empatiju ljudi,

i često to i radimo kroz priče.

Tako da ako ste liberalni roditelj

i želite da podstaknete svoju decu

da veruju u vrednosti
netradicionalnih porodica,

možda ćete im dati knjigu kao što je ova.

Ako ste konzervativni
i imate drugačiji stav,

možda ćete im dati knjigu kao što je ova.

(Smeh)

Ali uopšteno, priče mogu pretvoriti

anonimne strance u ljude koji su važni,

i ideja da nam je stalo do ljudi

kada se fokusiramo na njih kao individue

je ideja koja se javljala kroz istoriju.

Tako je Staljin navodno rekao:

"Pojedinačna smrt je tragedija,

milion smrti je statistički podatak",

a Majka Tereza je rekla:

"Ako pogledam masu, nikada neću delovati.

Ako pogledam pojedinca, hoću."

Psiholozi su istraživali ovo.

Na primer, u jednoj studiji,

ljudima su dali listu činjenica o krizi,

i posmatrano je koliko će oni donirati

da bi razrešili krizu,

a drugoj grupi nisu dali nikakve činjenice

ali im je govoreno o pojedincu

i dato im je ime i lice,

i ispostavlja se
da su oni dali daleko više.

Ništa od ovoga nije tajna za ljude

koji su angažovani
u dobrotvornom radu.

Ljudi nisu skloni da preplave ljude

činjenicama i statistikom.

Umesto toga,

pokazujete im lica i ljude.

Moguće je da širenjem naših simpatija

ka pojedincu, one se mogu raširiti

prema grupi kojoj pojedinac pripada.

Ovo je Herijet Bičer Stou.

Priča, možda izmišljena,

je da ju je predsednik Linkoln pozvao

u Belu Kuću usred Građanskog rata

i rekao joj:

"Dakle, ti si ta mala dama
koja je započela ovaj veliki rat."

A govorio je o "Čiča Tominoj kolibi".

"Čiča Tomina koliba"
nije velika knjiga filozofije

ili teologije
ili možda čak ni književnosti

ali je obavila sjajan posao

pridobijanja ljudi da se postave na mesto

ljudi na čijem mestu se inače ne bi našli,

da se postave na mesto robova.

A to je mogao biti katalizator

velike socijalne promene.

U skorije vreme, posmatrajući Ameriku

poslednjih nekoliko decenija,

ima razloga verovati da su programi
kao što je "Kozbi Šou"

radikalno izmenili stavove Amerikanaca
prema Afroamerikancima,

dok su serije kao što je "Vil i Grejs"
i "Moderna porodica"

promenile stavove Amerikanaca

prema gej muškarcima i ženama.

Mislim da nije preterivanje reći

da su važni katalizatori
moralne promene u Americi

bile situacione komedije.

Ali ne radi se samo o emocijama,

i želim da završim

pozivajući se na moć razuma.

U nekom trenutku u njegovoj divnoj knjizi

"Bolji anđeli naše prirode",

Stiven Pinker kaže,

Stari zavet kaže - voli svog bližnjeg,

a Novi zavet kaže
- voli svog neprijatelja,

ali ja ne volim nikog od njih, ne zaista,

ali ne želim da ih ubijem.

Znam da imam obaveze prema njima,

ali moja moralna osećanja prema njima,
moja moralna uverenja u vezi sa tim

kako treba da se ponašam prema njima,

nisu utemeljena u ljubavi.

Utemeljena su
u razumevanju ljudskih prava,

verovanju da je njihov život isto toliko

vredan za njih
koliko i moj život za mene,

i da bi ovo odbranio, on priča priču

velikog filozofa Adama Smita,

i želim da i ja ispričam ovu priču,

mada ću je malčiće izmeniti

zarad savremenog doba.

Adam Smit počinje tražeći da zamislite

smrt hiljada ljudi,

i zamislite da su te hiljade ljudi

u zemlji koja vam nije bliska.

To bi mogla biti Kina ili Indija
ili neka zemlja u Africi.

I Smit kaže, kako biste reagovali?

Vi biste rekli, pa to je šteta,

i nastavili biste
dalje sa svojim životom.

Ako biste otvorili Njujork Tajms onlajn
ili tako nešto,

i otkrili ovo,
a to nam se zapravo stalno dešava,

idemo dalje našim životima.

Ali zamislite umesto toga, kaže Smit,

da saznate da će vam sutra

odseći mali prst.

Smit kaže, to bi bilo veoma bitno.

Ne biste spavali te noći

pitajući se o tome.

Ovo postavlja pitanje:

da li biste žrtvovali hiljade života

da biste sačuvali svoj mali prst?

Sada odgovorite na ovo
u privatnosti svoje glave,

ali Smit kaže, apsolutno ne,

kakva užasna pomisao.

I to onda postavlja pitanje,

i kako Smit to izražava:

"Kada su naša pasivna osećanja skoro uvek

tako grozna i sebična,

kako to da su naši aktivni principi

često tako velikodušni i plemeniti?"

A Smitov odgovor je: "To je razum,

princip, savest.

Ovo nas poziva,

glasom sposobnim da zaprepasti
najdrskiju od naših strasti,

da smo samo jedan u mnoštvu,

ni u kom pogledu bolji
nego bilo ko drugi u njemu."

Ovaj poslednji deo je ono
što se često opisuje

kao princip nepristrasnosti.

Ovaj princip nepristrasnosti
se manifestuje

u svim svetskim religijama,

u svim različitim verzijama
zlatnog pravila,

u svim svetskim moralnim filozofijama,
koje se razlikuju

na mnogo načina

ali dele pretpostavku
da bi trebalo procenjivati moralnost

sa nepristrasne tačke gledišta.

Najbolja artikulacija ovog stanovišta

nije zapravo, za mene,
potekla od teologa ili filozofa,

već od Hemfrija Bogarta

na kraju "Kazablanke".

Upozorenje za one koji nisu gledali,
on govori svojoj ljubavnici

da moraju da se razdvoje

zbog opšteg dobra,

i kaže joj, a neću da oponašam akcent,

no kaže: "Ne treba puno da bismo videli

da problemi tri mala čoveka

nisu ravni brdu pasulja
u ovom ludom svetu."

Naš razum može dovesti do toga
da pređemo preko naših strasti.

Naš razum nas može motivisati

da povećamo našu empatiju,

da napišemo knjigu
kao što je "Čiča Tomina koliba",

ili je pročitamo,

i naš razum nas može motivisati
da stvorimo

običaje i tabue i zakone

koji će nas sprečiti

da postupamo po našim impulsima

kada, kao racionalna bića, osećamo

da bi trebalo da budemo zauzdani.

To je ono što je ustav.

Ustav je nešto
što je postavljeno u prošlosti

i važi za sadašnjost,

i ono što on kaže jeste,

bez obzira koliko bismo mogli
da ponovo biramo

popularnog predsednika za treći mandat,

bez obzira na to
koliko beli Amerikanci mogu birati

da misle da žele da obnove
instituciju ropstva, ne možemo.

Obavezali smo se.

Mi se takođe obavezujemo
i na druge načine.

Znamo da kada treba odabrati nekog

za posao, za nagradu,

mi smo snažno pristrasni
u odnosu na njihovu rasu,

pristrasni smo u odnosu na njihov pol,

u odnosu na to koliko su privlačni,

i nekad možemo reći:
"Pa dobro, tako treba da bude."

Ali drugi put kažemo: "Ovo je pogrešno."

A da bismo se izborili sa ovim,

ne samo da se više trudimo,

već umesto toga postavljamo situacije

gde ovi drugi izvori informacija
ne mogu da nas učine pristrasnim,

zbog čega mnogi orkestri

slušaju muzičare na audiciji iza paravana,

tako da imaju jedino

informacije za koje veruju
da treba da budu značajne.

Smatram da predrasude i pristrasnosti

ilustruju fundamentalnu dvojnost
ljudske prirode.

Imamo intuiciju, instinkte, emocije,

i oni utiču na naše rasuđivanje
i naše radnje

na dobar i loš način,

ali smo takođe sposobni
za racionalno promišljanje

i inteligentno planiranje,

i možemo ih koristiti da,
u nekim slučajevima,

pokrenemo i negujemo naše emocije,

a u drugim slučajevima, da ih zaustavimo.

I na ovaj način

nam razum pomaže da stvorimo bolji svet.

Hvala vam.

(Aplauz)