Kako štitim žene od ubistva zbog časti

Blizu 1000 ubistava "zbog časti" bude zabeleženo svake godine u Pakistanu. To su ubistva od strane članova porodice za "sramotno" ponašanje, kao što je veza van braka. Kad je Kalida Brohi izgubila prijateljicu u jednom od rituala, rešila je da pokrene kampanju protiv ovoga. Ali, na svom putu je pronašla otpor na neočekivanim mestima: sama zajednica od koje je očekivala zaštitu. U ovom sjajnom i iskrenom izlaganju, Brohijeva deli sa nama kako je pažljivo gradila svoj napredak i nudi jasan uvid u situaciju za druge strastvene aktiviste.

Dok sam pripremala ovaj govor

osvrnula sam se na svoj život
i pokušala da se setim

kada je tačno započelo moje putovanje.

Mnogo je vremena prošlo od onda
i nisam mogla da se setim

početka, sredine ili kraja svoje priče.

Uvek sam smatrala da je sve počelo

jednog poslepodneva u mojoj zajednici
kada mi je majka otkrila

da sam do svoje druge godine
već izbegla tri ugovorena braka.

Ili jedne večeri kada osam sati
nije bilo struje u našoj zajednici,

kad je moj otac seo,
sa nama ostalima oko njega

i pričao nam kako je kao dečak
morao da se izbori da ide u školu

dok je njegov otac, farmer,
želeo da radi s njim na polju.

Ili jedne tamne noći,
kad sam imala šesnaest godina

kada mi je troje dece prišlo i šapnulo

da je moja prijateljica ubijena
u takozvanom ubistvu zbog časti.

Ali, onda sam shvatila

iako znam koliko su ti trenuci
doprineli mome putovanju

i uticali na njega,

oni nisu bili njegov početak.

već se pravi početak mog putovanja
dogodio ispred kuće od blata

u gornjoj provinciji Pakistana,

gde je moj otac držao moju
četrnaestogodišnju majku za ruku

kada su odlučili da napuste selo

i odu u grad, gde će njihova deca
moći da idu u školu.

Na neki način, osećam da je moj život

posledica mudrih izbora i odluka
koje su moji roditelji doneli.

I tako, jedna od njihovih odluka

bila je da u meni i svojoj ostaloj deci
zadrže naše korene.

Dok smo živeli u zajednici
koja se zvala Ribabad,

što znači 'zajednica siromašnih',

moj otac se pobrinuo da imamo
i kuću u našem ruralnom zavičaju.

Dolazim iz domorodačkog plemena
sa planine Beludžistan

poznatije kao Brahui.

Brahui ili Brohi znači 'stanovnik planina'
a to je ujedno i moj jezik.

Zahvaljujući strogim očevim pravilima
o povezanosti s našim običajima,

moj divni život bio je ispunjen pesmama,
kulturom, tradicijama, pričama, planinama,

i s puno ovaca.

No, život između dva ekstrema

između tradicija moje kulture, sela,

i modernog obrazovanja u školi
nije bio jednostavan.

Bila sam svesna da sam jedina devojčica
koja je imala toliku slobodu,

i bila sam za to kriva.

Dok sam išla u školu
u Karači i Hajderabad,

mnoge moje rođake i prijateljice
iz detinjstva su se udavale,

neke za starije muškarce, neke u zameni,

neke čak i kao druge supruge.

Posmatrala sam kako predivna tradicija
i njena čarolija blede preda mnom

kada sam videla da se rođenje
ženskog deteta slavi tugom,

kada su ženama govorili da im
glavna vrlina mora biti strpljivost.

Do svoje šesnaeste godine

svoju tugu sam lečila plakanjem

uglavnom noću,
dok su ostali spavali,

ja bih jecala u svoj jastuk

sve do one noći kada sam saznala
da mi je prijateljica ubijena

u ime časti.

Ubistva zbog časti su običaj

u kojem se muškarci i žene
sumnjiče za vezu

pre ili izvan braka,

zbog čega ih ubija
neko iz njihove porodice.

Ubica je najčešće brat, otac ili ujak.

Prema izveštaju UN-a svake godine se desi
oko 1000 ubistava zbog časti u Pakistanu,

a to su samo prijavljeni slučajevi.

Običaj koji ubija
nije imao smisla za mene

i znala sam da
moram nešto preduzeti.

Nisam želela da plačući idem na spvanje,

naumila sam da učinim nešto,
bilo šta, da to zaustavim.

Bilo mi je 16 godina kada
sam počela da pišem poeziju

i idem od vrata do vrata
govoreći svima o ubistvima iz časti:

zašto se događaju, zašto moraju prestati,

i šireći svest o tome,

sve dok nisam pronašla mnogo bolji način
da rešim ovaj problem.

U to vreme smo živeli u vrlo maloj
jednosobnoj kući u Karačiju.

Svake godine, za vreme sezone monsuna,
naša kuća bi poplavila

zbog kiše i kanalizacije

i moji roditelji bi vadili vodu napolje.

U to vreme, moj otac je doneo kući
ogromnu mašinu - kompjuter.

Bio je toliko velik da se činilo
kao da će zauzeti pola naše jedine sobe.

Imao je puno delova i žica
koje je trebalo spojiti.

No, to je ipak bila
najuzbudljivija stvar

koja se ikada dogodila
meni i mojim sestrama.

Moj najstariji brat Ali bio je zadužen
za brigu oko kompjutera,

i svako od nas dobio je 10 do 15 minuta
svaki dan da ga koristi.

Budući da sam najstarija od osmoro dece,

mogla sam poslednja
da ga koristim,

i to tek nakon što bih oprala posuđe,

očistila kuću, pripremila večeru s majkom,

i postavila ćebad po podu
da svi mogu da spavaju,

i nakon toga, otrčala bih do kompjutera,

povezala ga s internetom,

i uživala u čistoj radosti i čuđenju
10 do 15 minuta.

Tada sam otkrila internet stranicu
koja se zvala Džugl.

[Google] (Smeh)

U svojoj prevelikoj želji da preduzmem
nešto u vezi s ovim običajem,

iskoristila sam Gugl i otkrila Fejsbuk,

stranicu gde se ljudi mogu povezati
s bilo kime na svetu,

i iz svoje sitne sobe
sa cementnim krovom u Karačiju,

povezala sam se s ljudima u Britaniji,
SAD-u, Australiji i Kanadi,

i stvorila kampanju zvanu

WAKE UP, protiv ubistva zbog časti.

Postala je ogromna za samo par meseci.

Dobila sam mnogo podrške
iz celog sveta.

Mediji su se povezivali s nama.

Mnogo se ljudi pokrenulo
i zajedno s nama pokušalo podići svest.

Postala je toliko značajna da je prešla
iz virtualnog sveta na ulice mog grada,

gde smo se okupljali i štrajkovali

pokušavajući promeniti
pakistanske zakone o podršci ženama.

Dok sam mislila da je sve savršeno,

moj tim, koji se sastojao od
mojih prijateljica i tadašnjih suseda,

verovao je da sve ide dobro,

no nismo imali pojma da će nam se
suprotstaviti jaka opozicija.

Usprotivila nam se
moja vlastita zajednica,

tvrdeći da širimo anti-islamsko ponašanje.

Napadali smo stoletne običaje
u tim zajednicama.

Sećam se da je moj otac
dobijao anonimna pisma poput:

"Tvoja kćerka širi zapadnjačku kulturu

u časnim zajednicama."

Jednom su i kamenovali naš auto.

Kad sam jedan dan otišla do kancelarije,
pronašla sam našu metalnu ploču s natpisom

izgužvanu i razbijenu kao da ju je
gomila ljudi izudarala teškim predmetom.

Stanje se toliko pogoršalo da sam morala
da se sakrivam na razne načine.

Zatvarala bih prozore automobila,

zaklanjala lice velom,
ne bih govorila u javnosti,

no naposletku je stanje eskaliralo
kada su mi počeli pretiti smrću,

i morala sam se vratiti u Karači,
i prekinuti s našim akcijama.

U Karačiju, kao osamnaestogodišnjakinja,

smatrala sam da je to najveći promašaj
u mom celom životu.

Bila sam očajna.

Kao adolescentkinja, krivila sam samu sebe
za sve što se dogodilo.

Kada smo analizirali sve,
ispostavilo se

da smo ja i moj tim zaista bili krivci.

Dva su glavna razloga
velikog neuspeha naše kampanje.

Prvi razlog bio je taj

što smo se usprotivili
nečijim temeljnim vrednostima.

Pobijali smo nešto
što im je bilo vrlo bitno,

napadali njihov kod časti,

i time ih duboko ranjavali.

Drugi razlog,
što sam trebala naučiti,

i što mi je bilo zapanjujuće
i iznenađujuće,

bio je taj što nismo uključili
istinske heroje

koji su trebali da se bore za sebe.

Žene u selima nisu imale pojma
da se borimo za njih na ulicama.

Svaki put kada bih se vratila,

nailazila bih na svoje rođake
i prijateljice sa velom na licu,

i pitala bih ih šta se dogodilo.

Odgovorile bi da su ih muževi tukli.

Ali mi smo se borili za njih na ulicama!

Menjali smo zakone.

Kako to nije imalo uticaja
na njihove živote?

Tada smo okrili nešto zapanjujuće.

Zakoni neke zemlje

ne utiču nužno uvek
na plemenske i ruralne zajednice.

To je bilo poražavajuće - zar ne možemo
učiniti ništa u vezi s ovim?

Otkrili smo da postoji veliki jaz

između politike i prave istine
u lokalnim sredinama.

Ovaj put smo odlučili delovati drukčije.

Planirali smo da upotrebimo strategiju,

da se vratimo i izvinimo se.

Da, izvinimo se.

Vratili smo se u zajednice,

i rekli im da se stidimo zbog
svega što smo radili,

da smo došli da se izvinimo i nadoknadimo
štetu koju smo prouzrokovali.

Kako smo to uradili?

Promovisaćemo
njihove tri glavne kulture.

Muziku, jezik i vez.

Niko nam nije verovao.

Niko nije hteo da sarađuje s nama.

Trebalo je puno uveravanja i diskusija
s tim zajednicama

dok nisu pristale da
promovišemo njihov jezik

tako što ćemo objaviti pamflet s pričama,
bajkama i njihovim starim pripovetkama

i promovisaćemo njihovu muziku

tako što ćemo napraviti CD s pesmama
njihovog plemena i bubnjanjem.

I treće, meni najdraže,

promovirali bismo njihov vez
tako da osnujemo centar u selu

gde bi žene mogle svakodnevno dolaziti
i izrađivati vezove.

I tako je započelo.

Sarađivali smo s jednim selom,
i pokrenuli smo svoj prvi centar.

Bio je to predivan dan.

Osnovali smo centar.

Žene su dolazile da izrađuju vezove,

i prolazile su kroz edukaciju
koja im je menjala život,

učile su o svojim pravima,
šta Islam govori o njihovim pravilima,

i razvoju preduzetništva,
kako mogu stvarati novac,

i potom kako mogu iz tog novca
stvoriti novac,

kako se mogu boriti protiv običaja
koji su im uništavali život

toliko stoleća,

jer prema Islamu, zapravo,

žene bi trebale stajati
rame uz rame muškarcima.

Žene imaju visoki status
o kojem se ne govori,

o kojem im se nije govorilo,

i morali smo im reći
da treba da znaju

kakva su im prava
i kako da se same zauzmu za njih,

jer one to mogu da urade,
za razliku od nas.

To je model koji smo razradili -
jako uzbudljivo.

Kroz vez smo promovisali njihovu kulturu.

Odlazili smo u sela i pokretali zajednice.

Osnovali bismo tamo centar
u koji bi dolazilo 30 žena

na šest meseci kako bi učile
o vrednosti koju ima tradicionalan vez,

o razvoju preduzetništva,
životnim veštinama i osnovnoj edukaciji,

o svojim pravima i kako da
se suprotstave tim običajima

te kako da postanu vođe za same sebe
i vođe u svom društvu.

Posle šest meseci, mogli smo da povežemo
te žene sa kreditima i tržištima

gde su mogle postati lokalne preduzetnice
u svojim zajednicama.

Uskoro smo ovaj projekat nazvali Sughar.

Sughar je lokalna reč koja se koristi
u mnogim jezicima u Pakistanu.

Označava iskusne i samouverene žene.

Zaista verujem da je potrebna samo
jedna stvar da stvorimo žene vođe:

Treba ih samo uveriti da poseduju sve
kvalitete kako bi postale vođe.

Ove žene koje vidite,

poseduju snažne veštine i potencijal
da postanu vođe.

Mi smo jedino trebali da uklonimo
granice koje su ih okruživale,

i odlučili smo to da napravimo.

No, dok smo mislili da
sve ide u dobrom smeru,

sve je opet bilo odlično,

naišli smo na sledeću prepreku:

Mnogi muškarci počeli su primećivati
promene kod svojih žena.

Više su pričale, donosile odluke -

vodile celo domaćinstvo.

Zabranili su im da dolaze u centre,

te smo se ovaj put odlučili
za drugu strategiju.

Obratili smo se pakistanskoj
modnoj industriji

i odlučili da istražimo
šta se tamo događa.

Ispostavilo se da je modna industrija
u Pakistanu vrlo jaka i da se brzo razvija

no da u plemenskim područjima
postoji manji doprinos toj industriji

kao što je i manji doprinos
tim područjima, posebno ženama.

Odlučili smo da pokrenemo našu prvu
modnu marku za žene u plemenima,

koja se zove Nomads.

Tako su žene počele da zarađuju više,

da više novčano doprinose domaćinstvu,

a muškarci su morali dvaput da razmisle
pre nego im zabrane

da odlaze u centre.

(Aplauz)

Hvala, hvala.

Godine 2013. pokrenuli smo prvi
Sughar Hub umesto centra.

Sklopili smo partnerski odnos
s TripAdvisor-om

i izgradili betonsku dvoranu usred sela

i pozvali mnoge druge organizatore
da dođu da rade tamo.

Kreirali smo platformu
za neprofitna udruženja

tako da se mogu baviti drugim problemima

kojima se Sughar ne bavi,

a to bi im bilo zgodno mesto
na kojima bi mogli organizovati treninge,

ili koristili kao školu za farmere,
čak i kao pijacu,

ili za bilo kakvu drugu svrhu,

a zaista odlično napreduju.

Do sada smo uspeli da
pružimo pomoć 900 žena,

u 24 sela širom Pakistana.

(Aplauz)

No, to nije ono što ja želim.

Moj je san da u sledećih 10 godina
pomognemo milion žena,

a da nam to uspe,

ove godine smo pokrenuli
fondaciju Sughar u SAD-u.

Ona neće samo financirati Sughar
već i mnoge druge organizacije u Pakistanu

s ciljem da se ta ideja umnoži

i da se pronađe još više
inovativnih načina

kako bismo oslobodili potencijal
svih žena u ruralnom Pakistanu.

Hvala vam puno.

(Aplauz)

Hvala. Hvala. Hvala.

Kris Anderson: Kalida, ti si
prava sila prirode.

Ova priča se, na mnogo načina,
čini jednostavno neverovatnom.

Neverovatno je da neko tako mlad
može postići ovoliko puno

uz toliku snagu i domišljatost.

Moje pitanje je:

Ovo je izuzetan san - obuhvatiti
i osnažiti milion žena -

koliko trenutnog uspeha zavisi od tebe,

od snage tvoje očaravajuće ličnosti?

Koliki je njen uticaj?

Kalida Brohi: Smatram da je
moj zadatak da šaljem inspiraciju,

da delim svoj san s drugima.

Ne mogu naučiti druge kako da to naprave,
jer postoji jako mnogo načina.

Mi smo isprobali samo tri načina.

Postoji stotine načina kako možemo
osloboditi potencijal u ženama.

Ja samo inspirišem i to je moj zadatak.

Nastaviću s tim.
Sguhar će i dalje rasti.

Planiramo da obuhvatimo još dva sela,

i verujem da ćemo se uskoro
proširiti izvan Pakistana

u južnu Aziju i dalje.

KA: Sviđa mi se kako si pričala
o svojem timu,

vi ste svi u to vreme imali 18 godina.

Kako je izgledao taj tim?

To su bile tvoje prijateljice iz škole?

KB: Nećete verovati da sam sada u uzrastu

kada bih u svome selu
već trebala biti baka.

Moja majka je bila udata sa 9 godina,
a ja sam najstarija neudata žena

koja ne radi ništa u svome selu.

KA: Čekaj, ne radiš ništa?

KB: Ne.
KA: Imaš pravo.

KB: Ljudi me često sažaljevaju.

KA: Koliko vremena provodiš u Baločistanu?

KB: Tamo živim.

Još uvek živimo na relaciji
Karači - Baločistan.

Moja braća i sestre još pohađaju školu.

Ja sam najstarija od osmoro dece.

KA: No, ovo što radiš sigurno
nekim ljudima predstavlja pretnju.

Kako se štitiš? Osećaš li se sigurno?

Ima li tamo problema?

KB: Često me to pitaju,

a ja smatram da me reč "strah"
dotakne i onda ode;

no, imam jedan drukčiji strah.

Bojim se šta će biti sa svim ljudima
koji me vole

ako ja poginem.

Moja majka me čeka dugo u noć
dok se ne vratim kući.

Moje sestre žele puno da nauče od mene,

i u mojoj zajednici ima mnogo devojaka
koje žele da razgovaraju sa mnom

i pitaju me razne stvari,

a nedavno sam se i verila. (Smeh)

(Aplauz)

KA: Da li je on ovde?

Moraš da ustaneš.

KB: Bežeći od ugovorenog braka,
sama sam izabrala muža za sebe,

s druge strane sveta u Los Angelesu,
u zaista drukčijem svetu.

Morala sam se boriti godinu dana.
No, to je sasvim druga priča.

Mislim da je to jedino čega se bojim,

ne želim da me moja majka ne dočeka.

KA: Mogu li ljudi koji ti žele pomoći,

možda kupiti odeću

koju donosiš sa sobom

koja je proizvedena, vezena u Baločistanu?

KB: Tako je.

KA: Mogu li se uključiti u fondaciju?

KB: Svakako. Tražimo što više ljudi,

jer sada kada je fondacija
u početnoj fazi,

trudim se da naučim kako da radim,

kako da prikupim novac ili kontaktiram
druge organizacije,

posebno u trgovini preko interneta,
što je za mene nešto sasvim novo.

Nisam baš osoba koja se bavi modom.

KA: Bila nam je čast ugostiti te ovde.

Budi i dalje hrabra, i pametna i čuvaj se.

KB: Hvala vam puno.
KA: Hvala tebi, Kalida. (Aplauz)