Šta moja religija zapravo govori o ženama

Porodica Ale Murabit prešla je iz Kanade u Libiju kada je ona imala 15 godina. Pre toga se osećala kao ravnopravna sa svojom braćom, ali u ovom novom okruženju je osetila velike zabrane u vezi sa time šta ona može da postigne. Kao ponosna muslimanka, zapitala se: da li je ovo zaista verska doktrina? Sa humorom, strašću i osvežavajuće buntovnim duhom, ona deli kako je otkrila primere liderki iz čitave istorije svoje vere - i kako je pokrenula kampanju da bi se borila za ženska prava, koristeći stihove direktno iz Kurana.

Na putu ovamo,

putnik pored mene i ja smo vodili
vrlo zanimljiv razgovor

za vreme mog leta.

Rekao mi je: "Izgleda da su SAD
ostale bez poslova,

jer samo izmišljaju nove:

psiholog za mačke, terapeut za pse,
lovac na tornado."

Par sekundi kasnije, upitao me je:

"A čime se vi bavite?"

Odgovorila sam: "Borac za izgradnju mira?"

(Smeh)

Svakog dana,
ja radim na pojačanju ženskih glasova

i naglašavanju njihovih iskustava

i njihovog učešća u mirovnim procesima
i rešavanju konflikata,

i zbog mog posla,

prepoznajem da je jedini način
da se osigura puno učešće žena u svetu

povratak religiji.

Ovo pitanje
je od vitalnog značaja za mene.

Kao mlada muslimanka,
veoma sam ponosna na svoju veru.

Daje mi snagu i uverenje
da radim svoj posao svakoga dana.

Ona je razlog zbog kojeg mogu
da budem ovde pred vama.

Ali ne mogu da zaobiđem štetu
koja je učinjena u ime religije,

ne samo moje,
već svih većih svetskih religija.

Pogrešno tumačenje, zloupotreba
i manipulacija verskim spisima

uticali su
na naše društvene i kulturne norme,

naše zakone, naše svakodnevne živote,

do te mere
da ih ponekad ne prepoznajemo.

Moji roditelji su se preselili iz Libije,
Severne Afrike, u Kanadu

ranih 1980-ih godina,

i ja sam srednje od ukupno 11 dece.

Da, 11.

Ali odrastajući,
gledala sam svoje roditelje,

koji su verski predani i duhovni ljudi,

kako se mole i slave boga
zbog svojih blagoslova,

najviše mene naravno,
ali između ostalih. (Smeh)

Bili su nežni i duhoviti i strpljivi,

neograničeno strpljivi, onakvo strpljenje
kakvo vas 11 dece natera da imate.

I bili su pravedni.

Nikada nisam bila izložena religiji
kroz kulturni objektiv.

Tretirali su me jednako,

isto su očekivali od mene.

Nikada me nisu učili
da bog sudi različito na osnovu pola.

I shvatanje mojih roditelja o bogu
kao milostivom i blagotvornom prijatelju

i kao onom ko pruža, oblikovalo
je način na koji sam posmatrala svet.

Sad, naravno, moje vaspitanje
je imalo dodatne pogodnosti.

Kao jedno od 11 dece
na Uvodu u diplomatiju. (Smeh)

I dan danas me pitaju
gde sam išla u školu,

pitaju: "Jesi li išla
u Kenedijevu školu upravljanja?"

a ja ih pogledam i kažem:

"Ne, išla sam u Murabitovu školu
za međunarodne odnose."

Izuzetno je ekskluzivna.

Morali biste da razgovarate
sa mojom mamom da bi vas primili.

Srećom po vas, ona je ovde.

Ali, kao jedno od 11 dece
i imajući 10 braće i sestara,

naučite dosta o strukturama moći
i savezima.

Naučite da se fokusirate;
morate da govorite brzo ili kažete manje,

jer će vas uvek prekinuti.

Uči vas važnosti prenošenja poruka.

Morate da pitate na pravi način
da biste dobili odgovore koje želite,

i morate da kažete ne na pravi način
da biste sačuvali mir.

Ali najvažnija lekcija
koju sam naučila odrastajući

je važnost toga da se bude za stolom.

Kada se omiljena lampa moje mame polomila,
morala sam da budem tu kada je pokušavala

da sazna kako se to desilo i ko je
to uradio, jer sam morala da se branim,

jer ako se ne braniš,
onda je prst uperen u tebe,

i kažnjen si dok trepneš.

Ne pričam iz iskustva, naravno.

Kada sam imala 15 godina, 2005. godine,
završila sam srednju školu i preselila se

iz Kanade - Saskatuna -

u Zaviju,
rodni grad mojih roditelja u Libiji,

vrlo tradicionalan grad.

Pazite, pre toga sam bila u Libiji
samo na odmoru,

kao devojčica od sedam godina,
i bilo je čarobno.

Tu su bili sladoled, izleti na plaži
i jako uzbudljivi rođaci.

Ispostavilo se
da nije isto za gospođicu od 15 godina.

Vrlo brzo sam upoznata
sa kulturnim aspektom religije.

Reči "haram"
- što znači zabranjeno verom -

i "aib"
- što znači kulturološki neprikladno -

su bile nepromišljeno razmenjivane,

kao da označavaju istu stvar
i imaju iste posledice.

I našla sam se razgovoru za razgovorom
sa školskim drugovima

i kolegama, profesorima,
prijateljima, čak i rođacima,

počevši da dovodim u pitanje
svoja pravila i svoje težnje.

Čak i sa osnovom
koju su mi roditelji pružili,

počela sam da preispitujem
ulogu žene u mojoj veri.

U Murabitovoj školi međunarodnih odnosa

se naporno debatuje,

i prvo pravilo je obaviti istraživanje,
stoga sam to i uradila,

i iznenadilo me je koliko je lako bilo

pronaći žene u mojoj veri koje su lideri,

koje su inovativne i jake -

politički, ekonomski, čak i vojno.

Hatidža je finansirala islamski pokret

u njegovim ranim danima.

Ne bismo bili ovde da nije nje.

Pa zašto ne učimo o njoj?

Zašto ne učimo o ovim ženama?

Zašto su žene potisnute na položaje
koji su prethodili

učenjima naše vere?

I zašto, ako smo jednaki u očima Boga,

nismo jednaki u očima muškaraca?

Vratile su mi se lekcije
koje sam naučila kao dete.

Onaj ko donosi odluke,
osoba koja upravlja porukama,

sedi za stolom,

i nažalost, u svakoj svetskoj religiji,

to nije žena.

Verskim institucijama dominiraju muškarci

i muško rukovodstvo upravlja njima,

a oni postavljaju pravila
u skladu sa sobom,

i dok god ne budemo mogli
da taj sistem u potpunosti promenimo,

ne možemo realno očekivati da dobijemo

puno učešće žena u ekonomiji i politici.

Naš temelj je srušen.

Moja mama kaže da se ne može izgraditi
prava kuća na krivom temelju.

2011. godine
je izbila revolucija u Libiji,

a moja porodica je bila na prvim linijama.

A nešto neverovatno se dešava u ratu,

gotovo kulturološki preokret,
veoma privremen.

I to je bio prvi put da sam osetila
da ne samo da je bilo prihvatljivo

da se uključim, već su me i podsticali.

To se zahtevalo.

Ja i druge žene smo sedele za stolom.

Nismo se držele za ruke ili bile medijum.

Bile smo deo procesa donošenja odluke.

Razmenjivale smo informacije.
Bile smo od ključnog značaja.

I želela sam i bilo mi je potrebno
da ta promena bude trajna.

Ispostavilo se da to nije tako lako.

Trebalo je samo nekoliko nedelja
da se žene sa kojima sam prethodno radila

vrate u svoje ranije uloge,

a većina njih je bila pod uticajem
reči podstreka

verskih i političkih vođa,

od kojih je većina citirala verske spise
u svoju odbranu.

Tako su stekli podršku naroda
za svoje mišljenje.

Prvobitno sam se fokusirala
na ekonomsko i političko osnaživanje žena.

Mislila sam da će to dovesti
do kulturnih i društvenih promena.

Kako se ispostavilo,
dovodi u manjoj meri, ali ne mnogo.

Odlučila sam da njihovu odbranu
koristim kao svoj napad,

i počela sam i ja da citiram i naglašavam
islamske svete spise.

2012. i 2013. godine,
moja organizacija je vodila

najveću i najšire rasprostranjenu kampanju
u Libiji.

Ušli smo u domove, škole i univerzitete,
čak i džamije.

Direktno smo govorili sa 50 000 ljudi,

i sa još stotine hiljada
preko bilborda i reklama na televiziji,

na radiju i preko postera.

Verovatno se pitate
kako je organizacija za ženska prava

mogla to da uradi u zajednici
koja je prethodno osporavala

naše puko postojanje.

Koristila sam svete spise.

Koristila sam stihove iz Kurana
i prorokove izreke,

hadise, njegove izjave, kao na primer:

"Najbolje u tebi
je najbolje za tvoju porodicu".

"Ne dozvoli
da se tvoja braća ugnjetavaju."

Po prvi put, propovedi petkom
koje su vodili imami mesnih zajednica

promovisali su prava žena.

Razgovarali su o tabu temama,
poput nasilja u porodici.

Pravila su izmenjena.

U određenim zajednicama
smo stigli toliko daleko

da kažemo za Međunarodnu deklaraciju
o ljudskim pravima,

koja je osporavana
jer je nisu napisali verski stručnjaci,

pa, ti isti principi su u našoj knjizi.

Tako da su nas Ujedinjene nacije
zapravo kopirale.

Izmenivši poruku, mogli smo da obezbedimo

alternativni narativ koji je promovisao
prava žena u Libiji.

To je nešto što je sada ponovljeno
internacionalno,

mada ne kažem da je lako -
verujte mi, nije.

Liberali će reći da koristite religiju
i nazivati vas lošim konzervativcem.

Konzervativci će vas nazivati
mnoštvom slikovitih imena.

Čula sam sve počevši od: "Tvoji roditelji
mora da se veoma stide zbog tebe" -

netačno; oni su moji najveći obožavaci -

do: "Nećeš doživeti
svoj sledeći rođendan" -

još jednom pogrešno, jer jesam.

I ostajem

pri snažnom uverenju da ženska prava
i religija nisu međusobno isključivi.

Ali moramo da budemo za stolom.

Moramo prestati da se odričemo
svoje pozicije, jer ćutanjem

dozvoljavamo dalji progon
i zlostavljanje žena širom sveta.

Rekavši da ćemo se boriti za prava žena

i boriti se protiv ekstremizma
bombama i ratom,

potpuno onesposobljavamo lokalna društva
koja treba da se bave ovim pitanjima

da bi bila održiva.

To nije lako,
osporavanje iskrivljenih verskih poruka.

Slede vam uvrede i ismevanja i pretnje.

Ali moram to da radimo.

Nemamo drugu opciju nego da povratimo
poruku o ljudskim pravima,

principe naše vere,

ne za nas, ne za žene u vašim porodicama,

ne za žene u ovoj prostoriji,

čak ni za žene tamo negde,

već za društva
koja mogu biti transformisana

učešćem žena.

A jedini način
na koji to možemo da uradimo,

naša jedina opcija,

je da budemo, i ostanemo, za stolom.

Hvala vam.

(Aplauz)