Ода животу на Земљи

Када бисте морали новорођеном детету објаснити шта значи бити људско биће које живи на Земљи у 21. веку, шта бисте рекли? Визуелни уметник Оливер Џеферс ставио је свој одговор у писму за свог сина, делећи бисере мудрости о постојању и разноликости живота. Он нуди запажања о „прелепој, крхој драми људске цивилизације“ у свом песничком говору уз своје оригиналне илустрације и анимације.

[Оливер Џеферс]

[Ода животу на Земљи]

Здраво.

Сигуран сам да, док стигнем
до краја ове реченице,

с обзиром на то како причам,

сви ћете схватити
да сам ја из места званог

планета Земља.

Земља је прилично сјајна.

Она је нама дом.

И клицама.

Те [бип] нису толико битне засад,

јер, веровали или не,
оне нису једино што се дешава.

Ова планета је такође дом
аутомобилима, прокељу;

оним чудним рибама са лампицом на глави;

уметности, ватри,

противпожарним апаратима,

законима, голубима, флашама пива,

лимунима и сијалицама;

пино ноару и парацетамолу;

духовима, комарцима, фламингу, цвећу,

укулелеу, лифту и мачкама,

клиповима о мачкама, интернету;

гвозденим гредама, зградама и батеријама,

свој домишљатости и добрим идејама,
свем познатом животу....

и гомили других ствари.

Малтене свему што знамо
и за шта смо чули.

То је моје омиљено место, заправо.

Та мала кугла

која плута по хладном
и усамљеном делу космоса.

Е да, узгред, нагласак је
из Белфаста, што је...

овде.

Отприлике.

Можда мислите да знате планету Земљу,

пошто сте одатле.

Али шансе су

да вероватно нисте мислили
о основама неко време.

Ја сам мислио да знам.

Мислио сам да сам стручњак.

Све док, то јест, нисам морао
да објасним цело место

и како оно треба да функционише

неком ко никад није био тамо.

Није оно што мислите,

иако је мој отац стално говорио

да је сигуран знак
паметног живота тамо даље

тај да нису ни покушали
да нас контактирају.

Заправо сам свом новорођеном сину
покушао да објасним ствари.

Никада нисмо били родитељи,

моја жена и ја,

па смо га третирали као и већину гостију
када је дошао кући по први пут,

водећи га у обилазак.

Овде ти живиш, сине.

У овој соби спремамо храну.

У овој соби држимо
колекцију столица, и тако даље.

Освежавајуће је

објашњавати како планета
функционише нулагодишњаку.

Али после смеха,

и када ти чињеница да нови људи
не знају апсолутно ништа

дође у главу, каo и то да сами мало знате,

објашњавање целе планете
постаје прилично застрашујуће.

Али свакако сам покушао.

Док сам шетао тих првих пар недеља,

описујући свет онако како сам га видео,

почео сам да бележим
блесаве ствари које сам изговарао.

Белешке су се полако обликовале у писмо

намењено мом сину када научи да чита.

То писмо постаде књига

о основним принципима човековог постојања

на Земљи у 21. веку.

Неке ствари су стварно очигледне.

Рецимо, планета се састоји из два дела:

копна и мора.

Неке су мање очигледне
док не размислите о њима.

Рецимо, време.

Ствари могу некада споро
да пролазе овде на Земљи.

Али чешће пролазе брзо.

Добро искористите своје време
јер ће нестати док трепнете.

Или људи.

Људи има у разним облицима,
величинама и бојама.

Можемо изгледати другачије,

понашати се и звучати другачије,

али не заваравајте се.

Сви смо ми људи.

Не могу да се не замислим
над тиме што од свих места у универзуму,

људи живе само на Земљи,

могу да живе само на Земљи.

Чак и онда, само на неким сувим делићима.

Постоји само веома мали
део копна на нашој планети

на којем људи могу да живе

и ту ми збијени сви живимо.

Лако је заборавити
када сте близу земљишта,

камења, лишћа, чврстог дела нашег копна,

колико је ограничен
простор за маневрисање.

За два ока близу земље,

хоризонт се чини бескрајним.

Уосталом, није свакодневни ритуал

да се питамо где смо на земаљској кугли

и где је та кугла у свемиру.

Нисам хтео да свом сину причам
исту причу о државама

коју су нама причали
када смо одрастали у Северној Ирској.

Да смо били само мала парохија

која игнорише живот
који је се директно не тиче.

Желео сам да покушам да осетим
како је видети нашу планету

као један систем, као један објекат

који виси у свемиру.

Да бих урадио то,

морао бих да се прешалтам
са равног сликања за књиге

на 3D уличне скулптуре

и требало би ми скоро 60 метара,

њујоршки блок,

да саградим велику макету месеца,

Земље и нас.

Овај пројекат се остварио
у Хај Лајн парку у Њујорку прошле зиме,

на педесетогодишњицу
слетања Апола 11 на Месец.

Након изградње,

могао сам да ставим
свемирску кацигу са својим сином

и да полетимо као што је Аполо 11
урадио пола века раније,

према Месецу.

Кружили смо наоколо

и гледали према Земљи.

Оно што сам осетио

била је самоћа тамо горе у мраку.

А само сам се претварао.

Месец је једино тело

иоле близу нама.

А при опсегу овог пројекта,

где наша планета има пречник од 3 метра,

Марс, следећа планета,
била би величине лопте за јогу

и удаљена пар километара.

Иако границе нису видљиве из свемира,

на мојој скулптури,

свака граница је уписана.

Али уместо да напишем имена држава
на исклесаном копну,

изнова и изнова сам написао:

„овде људи живе, овде људи живе“.

„Овде људи живе.“

А на Месецу, писало је:

„Нико не живи овде.“

Често, очигледне ствари

нису толико очигледне
док не размислите о њима.

Када гледате било шта
са довољно велике удаљености,

све се мења,

као што су многи астронаути и искусили.

А људске очи нису виделе Земљу

са даљег места од Месеца, заиста.

Има још поприлично

до краја нашег Сунчевог система.

Па чак и до осталих звезда, до сазвежђа.

Заправо постоји само
једна тачка у целом космосу

која је присутна у сваком сазвежђу,

а то присуство је

овде, на планети Земљи.

Те слике које смо направили
за групације звезда

имају смисла једино
са наше тачке гледишта.

Њихове приче имају смисла једино на Земљи.

И једино нама.

Људима.

Ми смо бића са причама.

Ми смо то што причамо,

ми смо то што нам је испричано.

За тренутак размислите о причи
о људској цивилизацији на Земљи.

То је прича о генијалности, елеганцији,

великодушној и потхрањујућој природи врсте

која је такође самоусмерена, рањива

и пркосно се штити.

Ми, људи, штитимо пламен нашег постојања

од сирових, пространих елемената
ван наше контроле,

великог беспућа.

Ипак, увек гледамо ка пламену.

„Колико знамо“,

када се каже као исказ,

значи укупни збир свог знања.

Али када се каже другачије,

„колико знамо“,

значи да не знамо уопште.

То је прелепа, крхка драма цивилизације.

Ми смо глумци и посматрачи
космичке представе

која нама значи све,

али било где другде не значи ништа.

Можда чак и мање од тога овде.

Ако стварно размислимо
о нашем односу са нашим бродом,

са нашом Земљом,

можда ће више личити на причу
о незнању и похлепи.

Као што је био случај са Фаустом,

човеком који је веровао да поседује све

и кренуо да прегледа шта све има.

Он олако присваја за себе цвет,

овцу, дрво и поље.

Језеро и планина су били тежи за освајање,

али и они су се исто предали.

Тек када је покушао
да поседује отворено море,

похлепа га је одвела у пропаст,

када се, у јеку уображености,

пење преко палубе
да покаже мору ко је главни.

Али он није разумео,

склизнуо је испод таласа, потонуо до дна.

Море је туговало за њим,

али је наставило да буде море.

Као и све друго под његовим власништвом,

јер је Фаустова судбина њима била небитна.

Од све важности космоса
коју мислимо да поседујемо,

не бисмо имали ништа

да није ове Земље.

Она би се за то време радосно окретала,

несвесна о нама.

На овој планети су људи.

Пролазе нам дани,

понекад гледамо горе и у даљину,

али углавном гледамо доле у унутрашњост.

Гледајући горе и цртајући линије
између светла на небу,

покушали смо да направимо смисао од хаоса.

Гледајући доле, цртали смо линије
преко земље да бисмо знали где припадамо

и где не припадамо.

Углавном заборављамо да те линије
које повезују звезде

и линије које раздвајају земљу

живе само у нашим главама.

И оне су такође приче.

Имамо своје свакодневне рутине и ритуале

повезане са причама
у које највише верујемо

и ових дана се прича мења док је пишемо.

Постоји доста страха у тренутној причи

и доскора,

приче које су се чиниле као најмоћније

су оне о огорчености,

о томе како нам је све пошло наопако
као појединцима и колективу.

Било је инспиративно гледати
како најбоље долази из најгорег.

Како се људи буде
у овом добу светске кризе

и схватају да је наша међусобна повезаност

једна од најважнијих ствари које имамо.

Али вратимо се уназад.

Због свега за чим смо жалили,

веома мало времена смо провели
радујући се највећој ствари

која је испала како треба.

То што смо уопште овде,

то што смо уопште живи.

То што смо још увек живи.

Милион и по година
након проналажења кутије шибица,

нисмо у потпуности спалили кућу.

Још увек.

Шансе да будемо овде су немогуће мале.

Али ипак смо овде.

Уз сву опасност и све остало.

Никада није било више људи на Земљи.

Који користе толико ствари.

Постало је очигледно
да већина старих система

које смо сами измислили

постају застарели.

Морамо да направимо нове.

Да нема микроба,

наша заједничка ватра
би нас можда убрзо угушила.

Док гледамо како се точкови
индустрије заустављају,

како машинерија напретка постаје тиха,

имамо најлуђе могућности

да притиснемо дугме за поновни почетак.

Да кренемо другим путем.

Ево нас на Земљи.

Живот на Земљи је диван.

Ова Земља изгледа велико,

али има нас доста овде.

Седам и по милијарди на последњем попису

и сваког дана нови пристижу.

Чак и онда,

и даље има довољно за свакога,

ако сви будемо помало делили.

Зато вас молим,

будите љубазни.

Када другачије размислите о томе,

ако је Земља једино место где живе људи,

она је заправо најмање усамљено
место у универзуму.

Постоји много људи који вас могу волети

и много људи које можете волети.

Потребни смо једни другима.

Знамо то сад, више него икада пре.

Лаку ноћ.