Šabana Basiž-Rasik (Shabana Basij-Rasikh): Usudimo se da školujemo devojčice Avganistana

Zamislite zemlju gde devojčice moraju krišom da idu u školu, sa smrtnim posledicama ukoliko ih uhvate kako uče. Ovakav je bio Avganistan pod Talibanima i tragovi te opasnosti ostaju i danas. Dvadesetdvogodišnja Šabana Basiž-Rasik vodi školu za devojčice u Avganistanu. Ona slavi snagu odluke porodica da veruju u svoje ćerke - i iznosi nam priču o jednom hrabrom ocu koji se usprotivio pretnjama meštanina. (Snimljeno na TEDxWomen)

Kada sam imala 11 godina,

sećam se da sam se jednog jutra probudila
uz zvuke radosti u svojoj kući.

Moj otac je slušao vesti na BBC stanici

na svom malom, sivom radiju.

Imao je širok osmeh na licu,
što je u to vreme bilo neuobičajeno,

jer su ga vesti uglavnom deprimirale.

"Talibani su otišli!", povikao je moj otac.

Nisam znala šta je to značilo,

ali mogla sam da vidim da je moj otac
bio veoma, veoma srećan.

"Sada možeš da ideš u pravu školu," rekao mi je.

Nikada neću zaboraviti to jutro.

Prava škola.

Vidite, imala sam 6 godina
kada su Talibani zaposeli Avganistan

i zabranili devojčicama da idu u školu.

Tako sam se sledećih pet godina
oblačila kao dečak

kako bih pratila svoju stariju sestru
u tajnu školu,

jer joj više nije bilo dozvoljeno
da sama bude napolju.

To je bio jedini način
da se obe školujemo.

Svakog dana išle smo drugačijim putem

kako niko ne bi posumnjao kuda smo išle.

Sakrivale smo knjige u kese od namirnica

kako bi izgledalo kao da smo
samo izašle u kupovinu.

Škola je bila u jednoj kući,

gde je više od stotinu nas bilo sabijeno
u jednoj maloj dnevnoj sobi.

Zimi je bilo prijatno,
ali je leti bilo veoma vruće.

Svi smo znali da rizikujemo svoje živote -

učitelj, učenici, kao i naši roditelji.

S vremena na vreme,
škola bi iznenada prestala s radom

na nedelju dana jer bi Talibani
postali sumnjičavi.

Uvek smo se pitali šta su znali o nama.

Da li su nas pratili?

Da li su znali gde živimo?

Plašili smo se,

ali škola je ipak bila mesto
na kom smo želeli da budemo.

Imala sam sreće da sam odrasla u porodici

u kojoj se obrazovanje cenilo,
a ćerke čuvale.

Moj deda je bio čovek koji je išao
ispred svoga vremena.

Bio je potpuni disident
iz udaljene pokrajine Avganistana

i insistirao je na tome da njegova ćerka,
moja majka,

ide u školu i zbog toga
ga se otac odrekao.

Ali moja obrazovana majka
je postala učiteljica.

To je ona.

Otišla je u penziju pre dve godine,
kako bi našu kuću pretvorila

u školu za devojke i žene
iz našeg komšiluka.

A moj otac - to je on -

on je bio prvi u svojoj porodici
koji se školovao.

Podrazumevalo se da će i njegova deca,

uključujući i njegove ćerke,
biti obrazovana

uprkos Talibanima, uprkos riziku.

Za njega, veći rizik bio je
ne obrazovati svoju decu.

Tokom vladavine Talibana,
sećam se,

ponekad sam bila toliko isfrustrirana
našim životom

i uplašena jer nisam mogla da vidim
nikakvu budućnost.

Želela sam da odustanem,

ali moj otac,

on bi rekao:

"Slušaj, ćerko moja,

u životu možeš da izgubiš
sve što poseduješ.

Novac ti mogu ukrasti. Mogu te naterati
da napustiš svoj dom tokom rata.

Ali jedina stvar koja će uvek ostati sa tobom

je ono što se nalazi ovde,

i ako budemo morali da prodamo
svoju krv da platimo tvoju školarinu,

to ćemo i uraditi.

Dakle, da li još uvek
ne želiš da nastaviš?"

Danas imam 22 godine.

Odgajana sam u zemlji koju su uništile

decenije rata.

Manje od 6 procenata žena mojih godina
nastavilo je školovanje posle srednje škole,

i da se moja porodica nije toliko posvetila
mom obrazovanju,

i ja bih bila jedna od njih.

Umesto toga, ponosno stojim ovde
kao diplomac univerziteta u Midlberiju.

(Aplauz)

Kada sam se vratila u Avganistan,
moj deda,

onaj koji je bio izbačen iz svog doma
jer se usudio da školuje svoje ćerke,

bio je među prvima koji su mi čestitali.

On se hvali ne samo mojom fakultetskom diplomom,

nego i time da sam bila prva žena,

i da jesam prva žena

koja ga je provozala ulicama Kabula.

(Aplauz)

Moja porodica veruje u mene.

Imam velike snove, ali moja porodica
ima još veće snove za mene.

Zato sam svetski ambasador za 10x10,

globalnu kampanju za obrazovanje žena.

Zato sam jedan od osnivača SOLA-e,

što je prvi i možda jedini internat

za devojčice u Avganistanu,

zemlji u kojoj je za devojčice
još uvek rizično da idu u školu.

Uzbudljivo je videti učenice u mojoj školi

kako ambiciozno grabe prilike.

I vidim njihove roditelje i očeve,

koji ih podržavaju, kao i moj otac mene,

uprkos obeshrabrujućem otporu,
gledajući mu direktno u lice.

Kao Ahmed. To nije njegovo pravo ime

i ne mogu da vam pokažem njegovo lice,

ali Ahmed je otac jedne od mojih učenica.

Pre manje od mesec dana,
na putu od SOLA-e do svog sela,

on i njegova ćerka

bukvalno su za nekoliko minuta izbegli smrt

od bombe pored puta.

Kada je stigao kući,
zazvonio mu je telefon

i glas sa druge strane žice
ga je upozorio

da će ponovo pokušati da ih ubiju

ako pošalje ćerku nazad u školu.

"Ako želite, ubijte me odmah," rekao je,

"ali neću uništiti budućnost svoje ćerke

zbog vaših zastarelih i nazadnih ideja."

Ono što sam shvatila u vezi sa Avganistanom,

a što se često odbacuje na Zapadu,

je to da se iza većine nas koji uspemo,

nalazi otac koji prepozna vrednost u svojoj ćerki

i koji vidi da je njen uspeh i njegov uspeh.

Ne kažem da naše majke
nisu ključ našeg uspeha.

U stvari, one su često prvi i ubeđujući faktor

za blistavu budućnost svojih ćerki,

ali u kontekstu društva poput avganistanskog,

moramo imati podršku muškaraca.

Pod Talibanima, devojčice su išle u školu

njih stotine -

setite se, to je bilo protiv zakona.

Ali danas, više od tri miliona devojčica
je u školama u Avganistanu.

(Aplauz)

Avganistan se čini toliko drugačijim odavde,
iz Amerike.

Čini mi se da Amerikanci
vide krhkost u promenama.

Bojim se da ove promene neće trajati

dugo nakon povlačenja američkih trupa.

Ali kad se vratim u Avganistan,

kada vidim učenice u svojoj školi

i roditelje koji ih podržavaju,

koji ih ohrabruju,
vidim obećavajuću budućnost

i dugotrajnu promenu.

Za mene, Avganistan je zemlja
nade i beskrajnih mogućnosti.

I svakoga dana,

devojčice u SOLA-i podsećaju me na to.

Poput mene, one imaju velike snove.

Hvala vam.

(Aplauz)