Zašto bi trebalo da pravite beskorisne stvari

U ovom radosnom, iskrenom govoru koji sadrži probe njenih čarobno ćaknutih izuma, Simona Girc nam govori o svom zanatu: pravljenju beskorisnih robota. Njeni izumi - osmišljeni da seckaju povrće, šišaju kosu, stavljaju karmin i još mnogo toga - retko (ako ikad) uspevaju, ali to je suština. „Istinska lepota kod pravljenja beskorisnih stvari je u priznanju da ne znate uvek koji je najbolji odgovor", kaže Girc. „Time se isključuje glas u vašoj glavi koji vam govori da tačno znate kako svet funkcioniše. Možda šlem s četkicom za zube nije odgovor, ali bar postavljate pitanje."

Zdravo.

Zovem se Simon.

Znate kako vam ljudi govore,
ako imate tremu dok ste na sceni,

zamislite da su ljudi u publici goli?

Kao da je to nešto zbog čega
bi trebalo da se osećate bolje.

No, razmišlljala sam -

zamišljati sve vas gole u 2018.
se čini nekako čudnim i pogrešnim.

Kao, svi se svojski trudimo
da prevaziđemo takve stvari,

pa nam je potreban novi metod
da se nosimo sa tim,

ako se unervozimo na sceni.

I ja sam shvatila da bih zaista volela

kad bih mogla da posmatram vas
onoliko koliko vi posmatrate mene -

samo da se sve malčice uravnoteži.

Stoga, kad bih imala mnogo više očiju,

onda bi nam svima bilo
veoma prijatno, zar ne?

Pa sam tokom priprema za ovaj govor
napravila sebi majicu.

(Zveckanje)

(Smeh)

Oči za lutke.

Bilo mi je potrebno 14 sati

i 227 očiju za lutke
da napravim ovu majicu.

A biti u stanju da vas posmatram
koliko vi posmatrate mene

je zapravo samo deo razloga
zašto sam ovo napravila.

Drugi deo je kako bih mogla ovo da uradim.

(Oči za lutke zveckaju)

(Smeh)

Dakle, pravim gomilu sličnih stvari.

Vidim problem i izumim
nekakvo rešenje za njega.

Na primer, pranje zuba.

To je nešto što svi moramo da radimo
i što je nekako dosadno,

i niko zaista ne uživa u tome.

Da ima sedmogodišnjaka u publici,

bili bi u fazonu: „To!"

Dakle, šta ako biste imali
mašinu da to radi za vas?

(Smeh)

Nazivam je...

Nazivam je: „Četkica kacigom".

(Smeh)

(Zujanje robotske ruke)

(Smeh)

(Aplauz)

Dakle, moju četkica-kacigu preporučuje
nula od deset zubara,

i definitivno nije izvršila revoluciju
u svetu stomatologije,

ali je u potpunosti promenila moj život.

Zato što sam napravila
ovu četkica-kacigu pre tri godine

i kada sam je završila,

otišla sam u dnevni boravak,
postavila kameru

i snimila snimak
od sedam sekundi nje na delu.

A do sad,

radi se o prilično uobičajenoj
savremenoj bajci

o devojci koja nešto objavi na internetu,

internet munjevito zgrabi devojku,

na hiljade muškaraca krenu u pohod
na odeljak za komentare

da je zaprose -

(Smeh)

Ona ih sve ignoriše, napravi Jutjub kanal

i nastavi da pravi robote.

Otad sam za sebe izdubila tu malenu
nišu na internetu

kao izumiteljka beskorisnih mašina

jer kao što svi znamo,

najlakši način da budete najbolji
u svojoj oblasti

jeste da izaberete veoma usku oblast.

(Smeh)

(Aplauz)

Dakle, vodim Jutjub kanal o mojim mašinama

i radila sam stvari
poput šišanja kose dronovima -

(Zujanje drona)

(Smeh)

(Pad drona)

(Smeh)

(Zujanje drona)

(Smeh)

(Aplauz)

Preko mašine koja mi pomaže
da se probudim ujutru -

(Budilnik)

(Smeh)

(Video) Simon: Uh!

Do ove mašine koja mi pomaže
da iseckam povrće.

(Noževi seckaju)

Nisam inženjerka.

Nisam izučavala inženjering u školi.

Ali sam bila izuzetno ambiciozan
đak dok sam odrastala.

U osnovnoj i srednjoj školi
sam imala čiste petice

i bila sam đak generacije.

S druge strane,

borila sam se sa ozbiljnom tremom.

Ovo je imejl koji sam
negde u to vreme poslala bratu.

„Ne razumeš koliko mi je teško
da ti kažem,

da ovo priznam.

Toliko me je prokleto stid.

Ne želim da ljudi misle da sam glupa.

Sad počinjem i da plačem.

Dovraga."

I ne, nisam slučajno spalila
kuću naših roditelja.

Ono o čemu pišem u imejlu
i zbog čega sam toliko uznemirena

je što sam dobila četvorku
na kontrolnom iz matematike.

Dakle, nešto se očigledno desilo
odavde dovde.

(Smeh)

Jedna od tih stvari je bio pubertet.

(Smeh)

Bajno vreme zaista.

Međutim, štaviše,

zainteresovala me je izgradnja robota

i želela sam da sebe podučim o gvožđariji.

Međutim, izgradnja od gvožđarije,
naročito ako ste sami svoj učitelj

je nešto što je zaista teško postići.

Velike su šanse za neuspeh,

i štaviše,

velike su šanse da se osećate glupo.

A to je bio moj najveći strah u to vreme.

Pa sam smislila postavku koja
garantuje uspeh u 100 posto slučajeva.

S mojom postavkom,
bilo bi skoro nemoguće ne uspeti.

A radilo se o tome da umesto
da pokušavam da uspem,

pokušaću da sagradim neuspešne stvari.

I iako to tada nisam shvatala,

pravljenje glupih stvari
je bilo zapravo prilično pametno

jer dok sam nastavila
da učim o gvožđariji,

prvi put u mom životu,

nisam morala da se borim sa tremom.

I čim sam uklonila sav pritisak
i očekivanja od sebe,

taj pritisak je brzo zamenjen entuzijazmom

i dozvolio mi je da se prosto igram.

Pa sam kao izumiteljka

zainteresovana za stvari
sa kojima se ljudi muče.

Može se raditi o sitnicama,
krupnim ili srednje-krupnim stvarima,

kao i nečemu poput držanja TED govora,
koji čine čitav novi skup problema

koje mogu da rešim.

A identifikovanje problema
je prvi korak u mom procesu

izgradnje beskorisne mašine.

Pa, pre nego što sam ovde stigla,

sela sam i razmislila o nekim
mogućim problemima koje bih mogla da imam

tokom držanja ovog govora.

Zaboraviću šta da kažem.

Ljudi se neće smejati -

radi se o vama.

Ili nešto još gore,

da ćete se smejati na pogrešne stvari -

u redu je da se smejete na ovaj deo,

hvala vam.

(Smeh)

Ili, kad imam tremu,
ruke počnu da mi se tresu

i veoma sam svesna toga.

Ili, da mi je šlic otvoren sve vreme

i da ste svi to primetili osim mene,

ali zatvoren je pa je tu sve u redu.

Međutim, nešto zbog čega sam
zaista nervozna je podrhtavanje ruku.

Sećam se kad sam bila dete,

radeći izlaganja u školi,

zapisala bih beleške na parčetu papira

i stavila bih svesku iza papira

kako ljudi ne bi mogli da vide
papir kako podrhtava.

A ja često držim govore.

Znam da je oko polovina vas
u publici verovatno u fazonu:

„Izgradnja beskorisnih mašina
je zaista zabavna,

ali kako je to na bilo koji način posao?"

A držanje govora je njegov deo.

A organizatori uvek stave
čašu vode ispred vas na sceni

kako biste imali šta da popijete
ako ožednite,

i ja uvek tako žarko želim
da popijem tu vodu,

ali se ne usuđujem da podignem čašu

jer bi tada ljudi mogli da vide
kako mi se ruke tresu.

Dakle, šta ako biste imali mašinu
da vam doda čašu vode?

Prodato nervoznoj devojci
u majici od lutkinih očiju.

Zapravo, moramo ovo da odložim
jer imam pravu stvar -

(Zveckanje očiju za lutke)

Oh.

(Lupkanje)

(Smeh)

I dalje ne znam kako da ovo nazovem,

ali razmišljam u pravcu
„uređaj: orbita za glavu"

jer rotira ovu platformu oko vas

i možete na nju da stavite bilo šta.

Možete da stavite kameru;
dobijete slike čitave glave.

Dakle, to je poput - radi se
o krajnje višenamenskoj mašini.

(Smeh)

U redu. Imam -

Mislim, možete na nju da stavite
neke grickalice,

ako želite.

Ovde imam neke kokice.

I prosto stavite maličice ovako.

A potom želite -

nauka zahteva neke žrtve -

samo nešto kokica na podu.

Hajde da isprobamo čitav krug.

(Robot zuji)

(Smeh)

A onda imate rukicu.

Morate da podesite njenu visinu,

a to prosto radite sleganjem ramena.

(Smeh)

(Aplauz)

Ima rukicu.

(Ruka udara)

(Smeh)

(Aplauz)

Upravo sam oborila moj mikrofon,

ali mislim da smo dobro.

U redu. Takođe moram da sažvaćem kokicu,

pa, ljudi, ako biste mogli
još malo da aplaudirate -

(Aplauz)

Dakle, radi se o nekakvom
ličnom solarnom sistemu

jer sam milenijalka

i želim da se sve vrti oko mene.

(Smeh)

Nazad na čašu s vodom, zbog nje smo tu.

Dakle, obećavam - miislim, i dalje ima -

u njoj nema vode,

žao mi je.

Međutim, moram još malo da radim
na ovoj mašini

jer i dalje moram da podignem čašu
i stavim je na platformu,

ali ako vam se ruke malčice tresu,

niko neće da primeti

jer nosite prilično
opčinjavajući komad opreme.

Dakle, sve je u redu.

U redu.

(Robot zuji)

(Pevanje)

O ne, zaglavio se.

Zar nije utešno da čak i roboti
ponekad imaju tremu od nastupa?

Prosto se ponekad malčice zaglavi.

Prilično je ljudski od njih.

Oh čekajte, vratimo se malčice,

a onda -

(Čaša pada)

(Smeh)

Zar nije divno vreme da se bude živ?

(Smeh)

(Aplauz)

Dakle, koliko god da se moje mašine mogu
činiti kao proste inženjerske smicalice,

čini se da sam nabasala
na nešto veće od toga.

Radi se o izrazu užitka i poniznosti
koji se često izgube u inženjeringu

a za mene je to bio način
da naučim o gvožđariji

a da se moja trema ne ispreči.

Često me pitaju da li smatram
da ću ikada izgraditi nešto korisno,

a možda jednog dana i hoću.

Ali ja to vidim ovako:

već jesam

jer sam samoj sebi izgradila ovaj posao

i to je nešto što nikad
nisam mogla da isplaniram,

ili mogla -

(Aplauz)

To je nešto što nisam nikad
mogla da isplaniram.

Umesto toga desilo se prosto
jer sam bila uzbuđena zbog mog rada

i delila sam taj entuzijazam
sa drugim ljudima.

Za mene to je istinska lepota
kod pravljenja beskorisnih stvari

jer se radi o priznanju

da ne znate uvek koji je pravi odgovor.

I isključuje se onaj glas u glavi

koji vam govori da tačno znate
kako svet funkcioniše.

I možda šlem sa četkicom nije odgovor,

ali bar postavljate pitanje.

Hvala vam.

(Aplauz)